Жена

ЖЕНА ; 379"

тога узе из Меланијине руке рањеникову десницу и превије рану оставивши прсте, ради прстена, незавијене. Зовне два санитета и помоћу њих превије последња два рањеника, држећи Меланију увек на очима. (Она клечаше још увек као кип. Једино отворене очи и таласаве груди одаваху да је то живо створење. Од једном дубоко уздахне, склопи очи и занесе се. Лечник, који је то још раније очекивао, прихвати је у наручје, те је помоћу санитета положи на носила. Једног војника пошаље по свежу воду, а другоме преда инструменте да их спреми. Када је остао сам,. саже се и топло пољуби Меланију у чело, при чему му се скотрља врела суза низ старачко лице. Уздахне, и рече сам за се: „Учинићу све, кћерко, да га спасем — ако буде божија воља, по мало је наде!“ _

Свежом је водом поврати опет к свести. Поглед јој у први мах луташе. Часак затим устави се на лечнику, а онда као да се је свега сетила погледа. око себе и устави поглед на рањенику крај себе. Неколико крупних суза скотрља јој се низ лице, но као да јој је нешто синуло главом, окрене нагло главу и погледа лечнику у очи. Он је разумео тај поглед. и његово велико питање, али као обазрив и њежан родитељ рекне јој: „Но сада Вам је добро. Ва се сувише напрежете, Меланија, стога Вам предајем само ових пет, истина тешких, рањеника, но смем се уздати у благост Божју и пожртвовност Вашу, па рачунам поуздано да ћемо их отети смрти“. Ове јој речи повратише пређашњу снагу и присебност. Дакле: поуздано се нада да ће га спасти!

Лечник оде издати налоге за полазак. Дугу ноћ и по идућег дана трајаше пут. Приспевши у купалиште пренесоше и сместише. рањенике. Меланији остадоше само она петорица на бризи. Поновном, тачном прегледбом испостављаху се диагозе и методе лечења. Најтежи рањеник беше Озрен, којему је део _ танета разбио лубању на челу и однео комадић кости.. Услед те ране беше му и вид у опасности, те га мо-