Жена

"422 | | ЖЕНА

мученичке кости лежаху мирно, нико их није смео оскрнавити, нико им се светити. |

Чија је ово душа имала човечности, да спречи дивљу освету разјарене светине над овим мртвима » — Питамо се. Чија је ово душа имала снаге и енергије, да сачува нами ове свете гробове наших јунака од оскрнављења 2 ; |

Није могуће тачно дознати, али изгледа, да је садашњи командант гробља, г. мајор Поспишил, чија је жена Хрватица из Загреба — имао удела у томе, _ ако не и сву заслугу.

Можда је и она — као и жена Понтијскога Пилата, која је поручила своме мужу, да се не огреши о праведника Исуса Христа — и она говорила своме мужу, да се не огреши о самртнике. 1:

Читајући овај натпис, ове речи, које као барикаде стављају границе и препреке између људског и бо"ужанског права, човеку се кожа јежи при помисли на могућности, које су могле избити без ове опомене у оно бурно и страшно доба. у

И ово гробље је остало поштеђено, гробови не· оскврнути (око 700), крстаче неопустошене, као што је то био противан случај у гробљу у Маутхаузену код Линца, где је становништво дивљачки разнело већину крстача и таблице са именима и погорело код својих кућа. Где је несретна епидемија тифуса глади, покосила око десет хиљада наших српских војника.

Међу становништвом у Маутхаузену прича се, да су при преносу наших мртвих војника, из логора на гробље, понели и по кога зараженога још живог, те кад су ови, испод лешина браће своје, рукама давали знаке живота == да су их аустријски војници, чувари логора, мотикама немилосрдно убијали.

_ Грозно и страховито ! Без срца и душе, као приче "из средњег века. О

Десет хиљада наше јадне браће, сахрањене у Ма-

утхаузену, под једном заједничком могилом — верно

-