Жена

ЖЕНА | 491

га жао, да не липше к'о пас у блату и на путу, него ја сјашим, а њему дам да појаше, да се окрепи... — Непријатељу, који нас убија 2 Војник обори главу. — Јесте... ама човек је... _ Војвода Степа махну руком. Очи његеве засвет» лише чудним сјајем. =— Хајде, пролазите | А дубок поглед испод намрштеног чела пође некуда у даљину, према планинама, тамо, где се воде огорчене борбе на живот и смрт. Он се замисли, а поглед се разведри. — Велика душа... велики народ, добар народ... Пе, не, што је племенито и добро, не може у свету

пропасти. И задовољан се вратиу свој штаб да настави рад. ·

| Београд, М. П.

Са наших гробова у туђини,

Мензећ! Мег ди 56! . Јиде одег Спаз!! ; ; Зроне тећи! Мог Доћез Апоезјсћи!

Човече! Ма ко био! " Јудеј или Хришћанин! | · Не ругај се, . Лику Господњем !

Једе Огабзећапдипо та зепсћшећ сезтан!

Свако оскрнављење гроба, судски ће се кавнити!

Овај натпис на улазу у гробље у Ашаху у Горњој Аустрији, где је био заробљенички логор наших храбрих српских и црногорских војника — пружа нам у неколико утеху, јер дивљи непријатељ ни у чему није показао према српским заробљеницима хришћанског милосрђа, којим се пред целим светом лицемерно

хвалисао. Пружа нам у неколико утеху, јер њихове.