Жена

456 ЖЕНА

дитеље са сином на руци, корачала је тихо, блаженога _ лица, јер је видела самога Спаситеља, који је пред сан- _ луком ишао и плакао... | А заплакао се ради тога, што је ради нас људи сишао с неба на земљу, да нас изједначи и од греха спасе, запечативши своју Божанску науку својом мученичком смрћу и светом крвљу, а коју науку грешни људи ни до данас нису разумели, већ изопачили.

Беч, 1915. Вукосава Мишић.

Успомене. У сењику.

Киснули смо целу ноћ и тек око седам сати ујтру приспели смо на одређено место — у село Драгаљевац. Уморени и гладни као курјаци. Сваки је дрхтао од зиме. На жалост нигде уоколо није било дрвцета, "да наложимо ватре. А сирова кукурузовина. што смо могли имати, није хтела никако да гори. Билајено

сувише зелена.

"Остале су нам још једино дрвене ограде, да их употребимо. Али зато нисмо имали срца.. Било нам. је жао, да правимо штету сиромашним људима.

Него се сваки, што је већма могао згурио- где у заветрини, сав увијен у војнички капут. И мада је био скроз мокар, није смео да га свуче с леђа. Бојао | _ се да ће без њега куд и камо брже да прозебе. | Ја сам се са Др. Жарком скрио под један скоро | празан сењак. Истина кров му је био пола иструо, али је под њиме ипак боље било, него на пољу, по киши, У А —- Ово време не би могао ни ђаво издржети,. промрмља Др. Жарко. А

Да бих га колико толико утешио, наумпо сам, | да му скренем пажњу на сасвим другу ствар. ;

_-— Али Жарко, шта оно јуче рече: човек остаје _