Жена

ЖЕНА | 459

Ја замншљам, да би се тек онда прави људи на земљи појавили. 5 5

— Ти све само замишљаш. Изгледа, да је твој свет сасвим друге природе него нас других.

— Ни за длаку. Само што ја држим да је историја људства требала другим путевима да корача, него што се догодило.

— Тешко да би и онда човек постао нешто друго. — А ја ти кажем, да је данашње друштво све пре него како приличи човеку. |

— Верујем, али као да не иде друкчије.

И нехотице смо зачутали. Ја сам у забуни пипкао по полумокром сену. Као да сам тражио нешто, што нисам могао изгубити. Хтео сам по што по то, да се извучем из те чудновате препирке, а нисам звао на који начин.

Уједанпут између густих облака указа се врело сунце.

— Ах, драги Жарко, како ли је племенито високо | небо. Ево после недељу дана лепог времена.

— Је ли у обичном и мирном животу време слабо

утиче на наше живце, а гле сад од каквог је утецаја.

_- Зацело. Поред осталих наших невоља патило нас је од недељу дана и то рђаво време. "

— Али свему има краја.

— Разуме се.

У тај мах појавила се једна гомилица, србијанских заробљеника пред нами. Чисто сам се охладио, кадсам их опазио. То је било за мене нешто што нисам очекивао. Држао сам и то тврдо, да Србин не може и не сме бити заробљен. - З |

— Војници, реци ми како сте допали у ропство. _ _ Зацело каквом преваром ил из преке нужде

— Не, господине, ми смо својевољно прибегли повикаше сви у глас. |

— Тога часа као да ме је неко ножем убо, тако: сам се тргао. = |

— А је ли то заиста таког