Жена

8

овај пут на море. Било је решено да се поведу 40 девојака из округа пожаревачког и 10 девојака из Мачве, У Пожаревцу био је састанак ових девојака, које су допратили њихови ро дитељи. Једна управна чланица Женскога Покрета отишла је у Пожаревац да девојке доведе до Београда, одакле се пошло на пут. Призор је био неома дирљив кад су се мајке опраштале сасвојим кћерима. Могле су се чути овакве поруке: „Пази ћерко, море је далеко, видећеш велике галије, немој да се уплашиш“. „Немој близу воде стати, море мора да је страшно, знаш како је отац причао да је велико.“ Друга прилази госпођи која је дошла по сељанке и преклиње: „Молим те чувај моју Белу, она први пут иде тако далекн, кајем се

Свршене ученице домаћичке Школе ЈЖенског пкореша играју на мору — на Џомофешу.

што је и пустих, зли Бог нек је чува“. Бела је хтела да иде и ако се цело село, родбина и комшије нису могли да начуде томе, што се дозвољава женском детету да скита по свету. Покојни газда Алекса Нешић из Великог Села, који је добро познавао чланицу Ж. Покрета која је водила сељанке, довео је своје три унуке и пред одлазак рекао је: „Срећан пут, друго немам шта да кажем, јер видим ко децу одводи.“ Брига родитеља била је природна, јер су њихова деца одлазила иа далек и велики пут. Ученице занатске школе из Пожаревца као и многе чланице женских друштава испратиле су ову групу девојака и пожелеле им срећан пут. Очигледно је било да су им завиделе што ће видети наше лепо приморје. Железницом се путовало до Дубравице а затим лађом. Како се у то доба Дунав био необично разлио, многе девојке су окле-