Жена

3

„Ковиљка, јетрвице драга! Болна сам и одвише, мрети се мора. Терет ми је растати се од вас, али и сувише од мога нејаког Мирка. Он ће да ми остане "сироче. Ковиљка, душо, аманет ти тог сирочета мога. Љубећи те, секо, у чело и лице, преклињем те: пази на моје сироче, мога Мирка јединца!

„Кад одломиш бела лепца твоме Маринку, не заборави, секо, ни мога Мирка. Али њему додај само корицу од леба, нек се знаде, да је Мирко сироче.

„Кад Маринку срежеш белу кошуљицу, моме Мирку закупи само траљицу. — О светој недељици изаћи ћеш, сестро међу друге на улицу. Твога синчића посади на мајчино крило, а моје сироче спусти код тебе на земљу — јер то и приличи ономе, који своје мајке нема.

Сијнуће вам, Ковиљка драга, и лепо васкрсење. Сва ће деца да се заодену у ново руво. Ти секо, крој Маринку руво какво лепше знадеш. Ал мога Мирка заодени у чисто црно руво. А кад пошећеш у свету богомољу, ти понеси Маринка твога на руци.

Али не остави, сејо, ни мога Мирка — њега поведи за руку уза се. Чини тако, драга моја Ковиљка нек се знаде, да је мој Мирко сироче — да он своје мајке нема.“ |

То једва изусти невестица Винка, па се растаде с душом. А добра Ковиљка врисну и проли сузе жалости као за рођеном сестром. Сиротицу Винку лепо покопаше и ожалише. |

Али Ковиљка је срца милостива. Она је од малоће и сама сиротовала, па најбоље знаде, шта је сиротинство. Добра стрина примила је сироче Мирка у аманет.

Али када деци бела лепца ломи, прво пружи Мирку, па онда Маринку. О светој недељици седне Ковиљка на улици међу друге. Али ће свагда посадити Мирка на крило, а Маринка на земљу уза се.

Дође и лепо васкрсење. Кроји Ковиљка деци руво красно — све чисти скерлет и зелену свилу али какво Мирку, тако и Маринку. А кад пође у свету богомољу, води их Ковиљка обоје: Мирка за једну ручицу, а Маринка за другу.