Жена

Да јој се дете не мучи

Зареди једне године гушобоља у нашем селу, па ојади. Ретка је била кућа у којој је било мале деце и да није била у црно завијена. Свуда се по селу само запевка разлегала.

"Али је Радоје Милосављевић највише упамтио ту несрећну

редњу. За непуну недељу дана четири детета је изгубио. Од пуне куће деце остаде му само мала Радојка. Па и она једва оста жива. Хтеде Радоје да избезуми од жалости. А већ сви су се чудили његовој Станији како и оста жена жива ну памети. Толику жалост мучно је поднети. Станија и Радоје више нису ни имали деце, па су у Радојку гледали као у очи. И дан и ноћ лебдели су над њом. Колико пута тако Станија кад остане сама у кући, стане пред икону Светога Ђорђа, па готово нариче: — Свети Ђорђе, крсно име наше, сачувај и помози. Не дај да ми Радојки буде штогод. Остави ми бар то једно дете.

Радоје је био имућан човек. Није, истина, много преливало, али није трпео ни оскудицу. Било је и у кошу, и у обору, и у подруму. И живео је са својима лепо. Али сам је мало радио у пољу. А није давао ни Станији да ради. Него је давао имање на наполицу. Станији ово није било право.

— Што тако радишг — Замерала је мужу. — Зашто да се други ширн по нашем имању кад можемо сами све урадити» — Не говори, жено, тако, — брани се Радоје. —

Није то више за нас. За нас двоје и за дете имамо доста. Нећу да се мучимо. Гледај ти дете. Њему само да не буде што. А све друго лако је. МИ обоје су се свили око онога детета, па га нису испуштали из очију. Непрестано су са њим и око њега. Па га готово не пуштају из руку. Много пута тако и ноћу, кад се мала Радојка умири и заспн, стоје над њом, па гледају како спава. А понекад се Станија и нагне над њу, да чује како дише. Учини јој се тако понекад као да се затајила, па јој се ноге отсеку. Тако је расла Радојка. Кад је већ мало одрасла, поче се прихватати посла. Једном тако отишла Станија да припне говеда у ливади, а Радојка отишла у градину, која је била ту одмах уз кућу, узела мо. тичицу, па сав боб опрашила. Кад се врати Станија, па не нађе Радојку у кући, шта није помислила! Одмах је поче нешто давити у грудима, и једва се дотетура до бунара и поче завиривати над сантрачем, па удари у праву запевку. Док јој се тек јави Радојка из градине. Станији на мах лакну у грудима, па као каква младуница потрча у градину. Кад виде Радојку шта тамо ради, истрже јој љутито мотику из рукуи поче је корити:

— Шта то радиш! Није то за тебе. Не дам ја да мн се дете мучи. Молила је Радојка мајку да јој остави мотику.