Жена
6
лости и њеном дану, јер јој је све то доносило нов животи нову радост.
Мало по мало па се и она свиче свима пословима у кући, па је по цели дан у раду. А увек је весела.
Милена је по некад гледа тако из прикрајка како ради, па је сва срећна. Често не може да се уздржи, него јој приђе, дохвати је обема рукама за главу, па је љуби и тепа јој од милоште. А Радојки и зазор од свекрве, а и радосна је. Колико пута тако Радојка, кад остане сама, замисли се, па јој мисли лете далеко у прошлост. Сети се свог детињства и девовања, па се чуди како је могла провести толике године у доколици, у нераду, кад су живот и уживање само у корисном раду.
_Ближио се Свети Никола, крсно име Миленине куће. Сви се у кући радују томе дану. Али Радојка просто не може да дочека тај дан. Зар се не сећате, зашто се толико радује Светоме Николи» — Долазе јој отац и мати у госте. А откада их није видела! Већ на неколико дана пред Светога Николу у кући се ради и спрема. Тресе се, риба се, меси се. Све су Миленине снаје у послу, а свака је радосна, јер ће им свима доћи по који од рода. Још у очи Светога Николе крчкали су многи лонци око огњишта, а цврчао је зејтин у тигањима за запршке. Спремали су вечеру, јер су се многим званицима надали да им дођу на навече. Било је око заранка, кад пси јако залајаше. Милена је била баш у гостинској соби. Намештала је китице босиљка по погачама, утрча Данило, средњи јој син, и готово викну:
— Најо, пријатељ Радоје!
Милени удари пламен у образе. Зарадовала се оцу и мајци Радојкиној. Само зглади руком косе и намаче још више на чело мараму, којом се била повезала, па похита пред госте. Радоје је већ био утерао кочије у двориште, па су се таман скидали он и Станија из кола, а Милена пред њих:
— Добро ми дошли, пријатељи моји мили!
Па се стаде здравити с њима. А са Станијом се више пута пољубила. Станији угодно, што је прија овако срдачно дочекује. Али све некако извија главом, гледа око себе, тражи очима своје дете. Опази то Милена, па ће почети весело: гле мене маторе, окупила сам моју прију, а она би да што пре види Радојку. Ево нам гостију, Радојка на мах изиђе из куће, па засуканих лактова, онако како је пословала око огњишта, а сва зајепурена у лицу, похита у двориште. Али јој ноге некако клецају, па се све саплиће. За тренут ока Радојка је била мајци око врата. Љуби је Станија, па већ незна шта ће од радости. — Чедо моје, срце моје! Како си ми, је си ли жива и здравар — пита је, а не може да верује својим очима. Јер се Радојка и раскрупњала и наједрала, да и не наличи на ону Радојку, каква је била, док је девојка била у оцаи мајке. Једва дође на Радоја ред, да се поздрави са својим