Жена

Станојло напред, а девојка за њим води коња.

Још одмах Станојло казује, како је чуо да Миладин има за продају неке вепрове, и да је дошао да их види и купи. А Милена му узе причати, како им се сад баш опра«силе две крмаче, једна седам а друга девет прасади, а година опет није најбоље понела, те ће јој тајка морати да прода и те вепрове, што их је већ био одвојио за продају, а и још које бравче, само да оно што остане могу преко зиме лепо исхранити.

Чуди се Станојло разумноме говору Миленину, говори као некакав домаћин, који је годинама кућио кућу, па је запиткује те за ово, те за оно. Кад сгигоше пред кућу, изађе Јагода Миладинова и лепо се поздрави са Станојлом.

Кад јој се Станојло каза ко је и зашто је дошао, она га позва у кућу и одведе у гостинску собу, и поче с њим говориту о летини и стоци. А и Јагода говори о тим пословима тако, као да само кућу води. Милена беше везала коња у кошари, па похита да спреми послужење за госта. У то и Миладин дође. Још у селу је био чуо да је Станојло отишао његовој кући, — а за Станојла је већ знао да је добар "трговац и да путује по селима и лучи свиње, — те похита кући.

И он се лепо поздрави са Станојлом, па узе с њим разговарати. А Јагода оде, да послује по кући, а, Бога ми, да спреми и ручак за госта, јер из Миладинове куће још није путник отишао недочекан и неугошћен.

Каже Станојло Миладину зашто је дошао, и изиђоше да виде вепрове.

Станојло их без речи погоди и капариса. Ако хоћемо по души, вепрови и јесу били добри: и добро ухрањени, а и од добре пасмине. Али станојлу није било до њих, нити „је њих много загледао. Он је мотрио на Миладина и његове, на кућу и око куће. И све му се дивио. Оно што је ту видео, нигде дотле није био ни чуо ни видео. Све је било разумно и лепо уређено. Истина, види се, кућа је доста сиромашна.

Али Станојло је морао у себи признати, да је његова кућа, и ако било баш газдинска, далеко по свему заостала иза куће Миладинове. Код Миладина јесве било на своме месту и у најлепшем реду: и кућа, и бунар, и млекар и кош, и амбар, и обори, и све. Па и ако је већ јесен била у велико настала, опет је све око куће још дисало неким животом.

Још је нешто било пало Станојлу у очи: и на Миладину и на свима његовима и рубље и друго одело било је и читаво и чисто; кошуље су им биле до душе пртене, али су биле тако избељене, да ти се у први мах учини да су од оног дебелог памука витиљаша. Па и у кући је све чисто: