Жене правници и наше правосуђе

18

у суштини има свога извора у сили. Доследно томе то право могу да примењују они који се у датом времену сматрају као јачи, а то су данас људи, мушкарци. Обрнуто би било неприродно и немогуће. Друго, по својој психичкој структури жена се разликује од човека, а то диференцирање, у погледу жене, негативно је када је реч о својству судије.

· Позив судијски је, неоспорно, деликатан и узвишен,

али је он са друге стране ужасно тежак и напоран, ужасно груб, суров, мушки, људима својствен само. Жена, које је толико субјективнија од човека, која ке може да изађе из себе и из својих осећаја, из којих је она по правилу сва и сагргђена,!3 не може да има ничега заједничког са тим послом. Жена не може да се еманципује своје осећајности, а када је по среди примена хладних и неумитних законских прописа, који врло често не представљају увек и уверење судије, који је ипак обавезан да их примени, онда је јасно да ту осећај не може и не сме да значи ништа. Жена је субјективча; она посматра сваку ствар са уског гледишта те своје субјективности. Примена закона, међутим, тражи максимум могуће људске објективности, а зко нисмо у присуству ње, онда се ствари посматрају онако како су оне, у датоме тренутку, им-

се правда. Али доцније, када им буде јасно, да људи у њима не. могу ни да осете правнике, па следствено ни да их онда озбиљно третирају као такве, онда њима ту више нема места; а ако ипак остају ту, значи да остају не више као правници, него као жене. А очевидно да то није у њихову корист.

18 Што, уосталом, представља једно њено специфично и скупоцено преимућство.