Женски покрет

лише Коста Таушановић, јер га је смрт спречила, није стигао до данас, у току од двадесет и седам година, ни један министар да уради. Без претеривања може се рећи да су за све време рата, па и данас, наше поштарке и телеграфисткиње, како у Београду тако и у целој Србији, биле главни стуб у поштама и у телеграфима. Међутим поштарке не смеју ни да се пореде са својим друговима. Док ови имају 6 7000 динара, заузимају највидније положаје у струци, поред тога што ће у старости уживати пенсију, шта имају оне? За двадесет и седам година тешког и напорног манипулативног даноноћног рада, после скоро десет годипа тешког ратног службовања, оне су до недавног времена служиле са највећом платом од 175 динара, без права на пенсију. Оне су дакле имале и још данас имају да раде док могу, а кад то више не буду могле, имају да оду или да умру, за државу је све једно, јер њину исцрпљеност и немоћ не плаћа. Зар није срамота за велико Краљевство да му читав један ред несумњиво вредних стручних службеника грца, увређен на један и моралан и материјалан начин ? А није да баш ништа нису радиле, мада се и за њих мирне душе може рећи да су огрезле у апатији државних чиновника попут оног згодио примећеног у чланку Милеве Петровићеве. Оне су се и удруживале, наравно, са својим друговима, који су увек боље од њих стајали, јер је њихов положај у струци законом регулисан, и успех је увек био негативан по њих, јер су удруживање и борба били неравни. Покушавале су и саме да раде на побољшању свога положаја, али су у свима таквим покушајима биле немоћне, јер су

наилазиле на препреке код својих претпостављених колега. Истина, успеле су толико да су плате које су до 1903 год. биле максимум 85 динара макле до данашњег дана на 250 динара. Целу прошлу годину трчале су и молиле да се закон допуни, да им се признају године службе, т. ј. призна право пенсије, и да своје јадне плате од 175 дин. помакну за коју стотину. И најзад одобрило им се, али само 17.000 динара за повишење плате онима које служе више од 10 година, тако да најстарије од двадесет седам година имају данас 250 дин., а оне од 10 —l5 год. 168 дин Наравно, ни овог пута ништа за пенсију није учињено. И да би утисак био што пријатнији, дадоше им ове класице, и многе од њих, управо све које су радиле у Министарству отераше по станицама. Зашто? Неко ће сигурно знати. Они се могу правдати тиме што нису могли да јој даду звање у Министарству. Можда! Али тамо су такође махом њихове колеге по штари, и они добише сва звања која за собом једно Министарство повлачи. За поштарку и телеграфисткињу узрок није тајна. Њу је требало одстранити из Министар ства и осудити је на вечито робовање- Јер ако је ко радио на шалтеру Београдске Поште или проводио тешке ноћне апаратне службе у телеграфу, тај с правом може рећи да је жив сарањен. Док се њихови другови тек узгред у апаратној сали или у пошти задржавају, па беже у .нострансгво те усавршавају своје стручне и личне способности, дотле поштарке треба да умру на шалтеру и у апаратној сали- Оне немају права да остаре и онеспособе за рад, јер им држава за то не даје ништа ; немају права ни да,

ђтпана 8

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Број 2