Женски покрет

непозната ваздушна бања, треба да се употребе сва саобраћајна средства; лађа, жељезница, кола и море; да се прескаче један недовршени мост, да се прегази два пута колима Колубара, да се прелети преко покварене ћуприје и неколико јендека. Ко то све преплови, онда се из Лазаревца враћа срцем пуним топлине и главом препуном утисака. Најсимпатичније код жена у Лазаревцу јесте што све оне без разлике; у фесу, повезане марамама, обучене у елегантне тоалете, као у престоници, младе девојке у белим хаљинама, ученице бледе, протегљасте, хоће да раде, да уче народ, да просвећују сељанке, да негују децу. А најлепше је уз то што људи њихови уживају у томе покрету, дају му тон, идеје, савете, њиме се сви поно се председник општине, срески начелник, апотекар, лекар, судија, матуранти, трговци, кафеџије, занатлије! Са коликим је поносом само на забаву, приређену у корист отварања школе за ратничку децу, коју отвара коло сестара, председница њихова увела г-ђу Христић, председницу женског народног савеза ! Човек мора, збиља, да се диви; одкуда нашим нешколованнм женама, домаћицама, слобода, смелост да говоре отворено, без пометње, пред масом света?! И те њихове слободне, наивне речи изговорене од другог, можда би биле критиковане, али казане од њих задивљавају, освајају, уливају нам једно дубоко убеђење да је то све резултат васпитања у широкој слободи. „Представљам вам председницу целе наше Југославије", вели председница Кола Сестара! Са каквим пијетететом и одушевљењем само изговорено је то „целе наше Југославије“! Браћа Хрвати, који макар и мало сумњају у наше искрено зближење, требало би да зађу по народу да виде како жене наше прихватају ту идеју Југославије, са оним бескрајним поверењем које је одлика српске pace.

„То је лепо, то је дивно што је председница целе Југославије дошла међ нас“. На лицу свију видите радост што је она ту, те и нехотице помислите да је то збиља лепо. „Ми хоћемо да отворимо једну школу за ратну сирочад, девојчице од 10—14 год., школу, где би оне научиле кувати ред кућевни а у исто време и шити“, Чини вам се као да публика мало сумња, али председница Кола Сестара као да осећа па наставља; „немојте мислити да се ми шалимо, што смо наумиле то ћемо извести, то мора бити, јер смо ми неуморне раднице!" Све ово изговорено са таквим убеђењем, тако категорички, улива вам највеће поверење, чини вам се да ту износи свој политички програм неки народни посланик и побеђени признајете; овде нема шале, што су наумиле и оствариће. To се исто видело из речи г. Манојловића, апотекара, да и он ту целу ствар озбиљно схвата и пружа јој интелигентну и разбориту помоћ. А колико су сви ови људи, жене, деца жељни предавања, жудни новина, осетили смо кад је г-ђа Христић устала да им каже неколико речи. И r-ђа Христић оном својом познатом памећу умела је да нађе шта им треба рећи, а урођеном озбиљношћу да им стави на срце питање деце, наше једине стварне наде за будућност. Они су је одмах сви разумели и то у широко отвореним, светлим, њиховим очима могло се назрети шта им се у души збива, и оно просто срдачно јед ногласно „хоћемо да радимо за децу" изгледало је као нека врста заклетве Одкуда код ових људи и жена то јединство мисли, дисциплина рада, поуздања у се? Тек дубоко у ноћ кад су сви раздрагани испраћали „председннцу Југославије", кад смо на јасној месечини угледали висове код Лазаревца са којих је војвода Мишић отпочео нашу контра офанзиву и ону равницу која је била по-

Број 4 и 5

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Страна 7