Женски покрет

морао би сада озбиљно и дубоко да се замисли зашто је то тако и докле ће се тако? И са пуном свешћу о великој одговорности нарочито пред млађима, имали бн онда сви једнодушно да реше какав морал у овом тренутку мора да победн. Да ли онај што се тако речито проповеда и препоручује живом и писаном речи; или други, по коме је свакоме допуштено да сакрије своју кривицу или је удеси тако да изигра закон, чији растегљиви параграфи таман додирују границу на којој престаје неморал а почиње моралност. За ту геометријску линију на граници сада се грчевито ухватио и наш даровити математичар Др. Младен Берић, а ми опет нестрпљиво очекујемо на коју страну ће да га пребаци наше јавно мњење.

Катарина Богдановић.

Одломак из једнога јавног предавања

II Гледала сам више пута, право у лице и оштро у затворене очи, жену самоубијцу. Некад са запечаћеним писмом крај себе, некад без тога; некад са сликом човека у џепу, некад без тога; некад са дететом у утроби, некад без тога; некад са јавном клетвом у тестаменту, некад без једне речи освете и суда. На лицу оне мртве жене, код које је љубав била јача од живота, види се обично црта триумфа. Триумф створења које је умело да замисли свет лепшим но што може да буде. На лицу мртве жене коју је глад у смрт отерала види се обично црта кротости. Лер је кротка у души морала бити она која је убила себе да не би убијала друге. На лицу убијене жене која је мајка, види се свакад тужна маска консервативизма. Консервативности,

да, јер се на несрећној мајци види цело оно трагично примитивно задовољство што је, по сваку цену, склонила срамоту. Припроста, слепа, консервативна, луда јадна мајка! Она још не зна философију да ниједан заплет и задатак живота сам по себи није срамота. Она још не зна рачуницу дугова и одговорности. Она још не зна морал да се не сме убити душа која није својом вољом пошла међу нас.... Свршио се сватовски лет, извршено је венчање, и мајка, озбиљна, брижна, носи дете, и тражи кућу где ће, сагнута и за вазда опредељена, до краја живота једно мислити, желети и хтети Али куће нема. Нема. Поплашена жена не разуме. Она осећа да кућа мора постојати и да постоји, и кори себе да је зашла и ме уме да је нађе, да је лакомислена и малоумна кад је могла заборавити где лежи једна једина стазица њенег будућег живота. И онда одједаред види стазу. И да је више не би изгубила, она јури по њој и дању и ноћу, жедна и гладна, здрава и болесна. Али на крају дуге стазе и дугих мука, види да куће нема. Спопада је ужас. Тражи, зове. моли, обећава, одриче се. Одједаред, усред ужаса, она се прибира, снага и слобода јој ударе иа уплакане очи: гле, моје дете је под кровом, моје дете је у топлоти и сигурно сти, моје дете је сито. Ја сам дакле та кућа и то спасење за којим лутам. Ја! И куда се онда осврћем, и шта и кога тражим ? Шта и кога тражим! Јер свадба је тамо негде под облацима, на месту кога се више и не сећам, које не бих више познала ни да ме неко одведе до њега. А отац је тамо негде на друму, гост и пролазник живота, који лупа на многим вратима и живи у разним домовима, и кога можда такође не би више познала ни да га неко доведе до мене...

Страна 14.

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Број 7.