Женски покрет

тима, а њене памети, колики је она добитак за наше друштво и колико ћe нових снага она умети да фанатизира и створи за лепе и добре ствари, за које данас треба радити виша но икад. Ово у толико више, што је старих бораца нестало или су се заморили, а нових је мало. У јуну месецу, баш пред сам састанак југословенских жена у Загребу, чији је она главни иницијатор била, саопштила нам је да је болесна, маларична, да по савету лекара мора у планине и да не може на скупштину у Загреб. Помислила сам да мора да је озбиљно оболела, кад одриче своју сарадњу у таквом тренутку. Доиста и није добро изгледала. Али, ни слутила нисам да јој је и душа болесна, и то самртно болна, као и да је то каше последње виђење. Од првог тренутка, кад сам далеко од Београда, са запрепашћењем про читала прве вести о њеној трагичној смрти, па све до сада, ни једног тренутка није ми падала иа ум мисао, да је веза покојничина с професором Берићем дошла случајно, у моменту заборааа и заноса. Неколико недеља по њеној смрти, нисмо имали никаквих стварних докумената, а готово да их немамо ни данас. Новине су писале много и чешће су узимали перо у руке они који су могли и ћутати. Многи од тих написа, тенденциозно или не, профанисали су сен једне несрећне, али честите девојке, која је своје погрешио разумевање живота и сувише скупо платила. Пада нарочито у очи онај, чији је писац из слике замрљаног клишета могао да уочи „похотљиве" очи покојничине. Није много бољи ни онога студента, који тврди да је једна паметна девојка, која је и сама имала професуру, зарад професорског положаја, дала без љубави, из простог рачуна, и душу и тело човеку који сем протесуре у себи ничега другог и нема. И најзад, јачи од свију, напис оне брижне честите мајке, што се боји за чедност и невиност својих соколова од наметљивих београдских девојака, у коме је још најпоштенијс што н иje имала куражи да га потпише, схватајући сву беду онога што јој је из пера изашло. И тако крај свега што је о овоме

догађају писано много, налазимо се ипак, без и једног документа, о мотивима који су везали ова два неједнака створа. Уста покојничина су нема, а њеног партнера, за нас, два пута више. Остаје нам само да по ономе како смо познавали душу и карактер поч. Ружице, доносимо закључке, који нам изгледају логични. Ја лично све до овога тренутка верујем и само би ме неки несумњив и позитиван докуменат могао о томе разуверити, да је пок. Ружица волела много, да је била свесна своје љубави и свега што чини, да јој је љубав изјављивана, давана и нуђена, и да су те две душе у једном моменту екстазе и вере у себе и своје осећање, пружали једно другом руку, дајући себи слично обећање: наша љубав и наша савест веће су и јаче од свих конвенција, сведока и форми. Наша вера једнога у друго тврда је и дубока толико, да иза ње остају далеко и црква и венчање и свештеник. Ми и истинитост нашег осећања чинимо нашу везу светом и ниједна црква, ниједан свећеник и ниједан други човек изван нас, не могу је учинити светијом и сталнијом. Идем и даље, И после свега што смо сазнали о професору Берићу, од њега лично, верујем да је у таквом једном тренутку, можда, истински осећао тако или што слично томе. После више недеља ћутања од стране позваних и много разговора од непозваних, долазе ова нова документа; дневник поч. Ружице и реч проф. Берића. Дневник покојничин не казује много. Он с времена на време утерује у лаж тврђење њеног партнера: да му је она била одвратна и да му се од почетка наметала. Показује даље његово мизерно и нечовечио понашање спрам ње, као и понижење којему се ради свога детета, излагала. Иначе из њега се види да је фаталан тренутак већ близу, Она је изгубила равнотежу, њиха се сад животу сад смрти, нигде нема мира, она виша није она, под њеним ногама тло већ није више чврсто. Ко је њу познавао и кад прочита њен дневник, могао би извести закључак да је изгубила храброст и да је пре у смрт отишла зато што

Страна 6,

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Број 8.