Женски покрет

школе одобравао је цео скуп; а кад је говорник затресао својом главом, подигао руку и узвикнуо: ми нећемо да нам професори „кроје капу“, признајемо, осетили смо се, и ако гости, веома нелагодно, нарочито, што су те речи биле пропраћене одобравањем. Ми смо се онда питали: ко не зна шта ради ? Да ли време, или ми, или ова деца ? Кад се повела дискусија о листу, један од Словенаца, чија је карактерна црта да све што се ради буде на реалној основи, тражио је да се обрати пажња прво на финансиске изворе; док су наши, сматрајући то као „споредно“, захтевали да на листу сарађују јаке снаге. „Другов и‟, скочио је одмах онај говорник, који неће да му професори кроје капу, „које јаке снаге? Ви ваљада, не подразумевате ту професоре?!“ И ако, у већини случајева, овакве изјаве остају само на речима, ми смо са тога скупа, за кратко време што смо били. изнели једно мучно и тужно осећање. И да оно буде још мучније зазвонише нам, да ли као прекор или опомена, речи великога песника енглеског, Киплипга, из песме, којом се он опростио са школом и професорима „чувеним људима“, како их oн ту назива. „Хвалимо те чувене људе. људе скромног изгледа слава њиховом истрајном послу — њиховом послу истрајном сваки степен географске ширине- гледа по једнога од нас како бди над својим послом - ватрено предан своме позиву. Јер сви ти чувени људи не казујући у ком циљу показиваху нам на послу да треба свршати посао свој обичан, свакодневни посао а никакво извињење не примаху учитељи наших граница- показиваху нам даје најбоље најсигурннје, најпростије, најкорисније и најбоље увек послушати одмах најсавесније ч им смо добили заповести. Данас поједини од нас под далеким звездама носе најтежи терет служећи тамо где заповедају - ако се не служи, нико не заповеда - - без наде, без икакве жеље жеље за похвалом и наградом. Оно, чему су нас некада ти чувени људи научили не казујући нам зашто у току многих година , ми смо сами боље разумели“.

7 и 8

Беле шк е

253