Женски покрет

Дати истинито сву сложеност душе, све оне пратиоце који у њој прате главнога играча, све оно ругање нашем очајању, исмевање рођенога бола, ону необјашњиву притајену тугу за време најсрећнијег тренутка, оно црно кад се гледа бело, онај огањ кад се види вода, оно топло кад се осети хладно, оне споредности, оне безначајности поред главнога и истакнутога, онај живот најмањега у нама и око нас, кад осећамо највеће, оно обухватање безброј димензија, онај простор који нема граница. Има ли томе граница? Има ли за то правила? Ниједно правило, ниједна граница, сем оне кад нам се поткраде са усана: лепо је, бива, постоји. Екпресионизам одговара стварности. Његова је будућност. Можда ће се и овим правцем као и досад осталима што је бивало користити и мање даровити песници и претеривати у оригиналности и издвојености. Јер, ми контрола човечјега духа не можемо бити. У толико смо контрола новога песника, у колико ћемо моћи да гa, примајући га својим духом, потврдимо или негирамо. У првом случају ако прихватимо својом душом његове изразе; у другом што ћемо за извесне невероватне, нејасне експресије његовога духа, рећи: абнормално. Али, абнормално за мене, за нас. Међутим, нема могућности да потврдимо да је то неистина, то јест, да то не егзистира у песниковом духу. За мене међу Новима има симпатија, има стварних израза. Ја нећу говорити о целокупном стварању Нових, односно о свима њиховим делима. Нећу их ни побројати све. То је зато да бих боље усредсредила своју пажњу на она дела наших Нових која су мене нарочито привукла и према којима сам ја и учинила извесну поделу ради лакшег тумачења. Ја дела наших нових песника за себе делим у три категорије. Једна апсолутно не разумем. Дакле, према правилу; да је свет онакав каквог га наша душа осети и прима, значи она за мене као уметност не постоје. Разуме се, и ја том приликом не могу да се ослободим можда заједничког израза већине нас: абнормално.

1 и 2

Листак

51