Женски покрет

и што он мисли и осећа, а неће директним појмовима да нам каже. Не одговара ли ово ономе правилу у сликарској уметности: да сенка даје пластичност предмета, да је она та која истакне појам о просторности сликанога? Јунак песников Србин, аустријски војиик, кога су пре слања на фронт затварали, тукли, који у грудима носи туберкулозу, долази у свој родни крај покрај Дунава, на позив да му мајка умире. Не пуштају гa мајци. И док он у једном напрегнутом душевном стању, чека тамо заривен у траву, навиру успомене. Посматра кукурузе, јесен, и сећа се да се његове тетке спремају да ту дочекају њих. „Они ће доћи. Њини су официри млади и лепи.“ Зар се у овим безименим лицима не потенцира и не истиче ко су они: да нису обични, него очекивани хероји? И зар са оне две речи: млади н лепи није истакнуто осећање песниково према њима? У место да каже просто: колико их волим, он нам каже ону слику коју ствара о њима његова симпатија. Оа хоће да нам их да онаксве како би и у нама исто осећање изазвао. И у тој мешавини разноликих успомена види он завејане снегом мађарске и немачке градове, излази пред њега рат на галицијском фронту и тамо он види блато „у агонији крвавих руку и мисли“, види буре од челика и гвожђа, бескрајне шуме,. снег како веје. И на тој страни, при тој успомени добијамо утисак страшног, мрачног, док друга његова успомена која се одмах иза ове подиже, ствара већ светлију слику рата. Ја ћу вам навести то место пишчевим речима да видите на који начин он то постизава и која су осећања била у песнику да је та слика, и ако слика рата, светлија. Само тамо, где сјаје прозори на македонском сунцу, где свуд вири сиротиња, тамо се хори песма. Све последњи, све шести, а тамо је петоро браће. Више нема је л’? „Јок нема“, осече кратко. „Па и ти ћеш да пропаднеш, бре.“ И ја, и ја“. „Па имаш ли мајку, бре?“ „Јок, немам“. А дома?“ јок, брате, изгорео“. „А деце?“ „Не знам“. „А оца“? „Погинуо 11 . Веје снег. И опет играју коло. Шта гледају ти људи? Шта гледају ти смешни људи, Енглези, Французи, Американци, Црнци? Пуштајте их, нека играју. Божић је данас битољски, куће разрушене. Пустите их нек певају. Последњи су. Веје снег. Из шуме са Черне долази Божић, плаче као мајка; лишће трепери као кандило, тихо надгробно појање и дрвено вино по кућама. Под гранатама пуним снега, тишине и Божића,, они без дома, без деце, крвави, поносити, последњи. Требали су доћи. Moje их тетке чекају. А тамо, где их видим кад се тргнем, ја видим само мрка поља као бакар, засуте ровове, празне

58

Женски Покрет

1 и 2