Женски покрет

тимо да се можемо лишити потреба друге или треће руке, да помогнемо мало, једним хиљадитим делом од онога што имамо, и још мање. Нема ваљда мизерније смрти од смрти којом умире један прегладнео човек. Има одвратнијих смрти, али нема бедније смрти. То је постепено опадање животних енергија и физичких и психичких. То је растварање организма на његове састојке. То је спарушавање! То је спуштање постепено у материју и непокретност... Али, пре но што се човек почне да. гаси без отпора, постепено, он се очајно бори: у њему се потенцира нагон за животом, опстанком, њега мучи једна незаситна. глад и цело његово биће има један једини интерес, све његове мисли су сконцентрисане на једно: да нађе што да поједе, да засити желудац који страховито мучи до бола. И он глође кости као што их глођу пси! И он жваће иверак! И човек је усхићен, као да је учинио какво значајно историјско дело. Не треба ни рећи да ће он, кад држи у устима једну бачену кост., један иверак, јести животиње макакве биле. Али ни то још није дно беде! У своме нагону за опстанком, он ће насрнути и на самог човека. Деца као слабија ће прва подлећи! То је врхунац! И ма како био јак његов нагон опстанка, он не уме да направи комбинацију да себи помогне у своме очајном положају. Потенцираност психичке енергије је болесна то је нека врста хистеричности, неки психички анархизам, јер он нема моћи да везује посебне психичке доживљаје у целине, што је неопходно потребно за мишљење; а његов хоризонт мисли је јако сужен. Ви сте читали од Кнута Хамсуна како изгледа човек који гладује (Г лад Кнута Хамсуна). Треба имати на уму да је то човек који није потпуно лишен хране; он добија е времена на време ипак по који залогај, али је без сумње у једној акутној глади. Руска, глад, у многим губернијама, је још несравњено страшнија него она коју описује Кнут Хамсун. Тамо се и канибализам појавио на многим местима! Тамо се тела распадају! Тамо милионима умиру! Како ли ти људи, још док у њима светли слаби пламен свести, очекују на помоћ из Европе! Какво мора бити стање оних који су пали потпуно у очајање! Боже мој, колико неисказаних болова,, колико безгласних јаука! Боже мој, како је свирепа суд—

196

Женскн Покрет

7 и S.