Женски покрет

узгред буди речено веома ретко појављују да обавесте свет и укажу помоћ. Навешћу за то један од најгорих, најопаснијих примера, када се у неких пет сремских села јавља колера и траје више од месец дана. Власт лепи по зидовима штампана упуства о предохрани од болести, која сељаци слабо читају и мало разумеју; наређује затим пелцовање, и свет иде некако зато што мора, а чим измакне лекару из очију, брише намазано и посечено место „да се не прими болест“. Нико се, међутим, није потрудио да по неколико пута скупи свет и популарним начином обавести шта је колера, како се развија и шири, и какве мере су потребне ради предохране; нико није зашао из куће у кућу да види шта се ради, ко болује и како се лечи. Додуше, у сваком селу отварано је нешто налик на болницу, и она иста кола што возе мртваце, окречена и страшна за сав свет, силом су одважала од куће и болеснике да их носе у „црконицу", како је у селу одмах прозвана болничка зграда. Узалуд се на сваком раскршћу читале наредбе да се не иде у куће оболелих, да се воће пере и вода кува, кад нико није имао појма шта је колера као заразна болест. Сељаци су и даље живели као да на планети Земљи уопште не постоји научна медицина, a о колери се шириле свакојаке фантастичне приче. Замишљали су је као бабу са магарећим ногама, која се фатално јавља тамо, где је сам Бог шаље, и остаје све док је не позове у друго место. Тим празноверицима одговарале су и традиционалне процедуре лечења: о врат се вешале кесице са камфором, соли и белим луком, и на сваки тавански отвор намештане су лутке од крпа, „да на њих пређе болест“. И док се тако радило, дотле се у селу умирало толико да су у раке бацане све по четири жртве заједно, а лекар је долазио сваки други дан и завиривао само у „цркбницу 11 и општинску зграду. Други случај узимам из редовних прилика, и то опет као доказ да се ништа не чини ради поуке и обавештења. У многим нашим селима постоји веровање у спасоносну моћ пуштања крви, било да је чељаде суво и бледо или да се готово распада од дебљине и црвени као цвекла. Чим нешто смета, оболели се одмах снужди и каже: „Мора да је крв“

252а

Женскн Покрет

Бр. 9 п 10