Женски покрет

чвор ударац по чулима, који ми имамо треба предати гледаоцу, слушаоцу. То се не да учинити описом. Јер опис се увек чини на један мртав начин, опис није суштина ствари, већ је један удобни начин да се о тим стварима призивно говори. Главно је она емоција у једној хармонији, или у једној збрци од предмета. А сами предмети jecy само детаљ, помоћно средство, степенице, басамаци. Кад Бородин, у својој Опери „Кнез Игор“ хоће да изрази нешто старо-старинско, у исти мах широко и болно а снажно и неизвитоперено он то чини са неколико моћних акорда. Он нас апсолутно уводи у један психички занос. Сви описи промашили би циљ. Били би дуги, заморни и случајни. Јер једна се емоција да само предатн другоме осетљивоме бићу, предати од бића бићу, а детаљи су само предајна случајност, предајна прилика и згода. Стоје на расположењу и употребљују се. Али је главно онај дух, који се предаје не описом, већ таквом хармонијом у детаљима, да он из те хармоније изникне, приструји. То је интуитивна уметност, за разлику од описне, од илустративне која хотећи да каже како је Кнез Игор живео у старо и велико доба, црта неке старинске ношње и говори датуме. Да, опис успева донекле, успева кад смо ми већ пре тога ствари схватили, докле те ствари можемо разумети гoтово механички, ми знамо шта је вредност. И прост опис речи и датума уводи нас у једно уобичајено осећање. Али нешто ново, један нови садржај осећања никада не добијамо сувим описом. Опет морамо најпре интуитивно да будемо уведени у ствар, па тек после, удобности ради да знамо шта је то, чак и на основу конвенционалног описа. Опис призива у памет, и врло бледо, конвенционалне и нама познате ствари, које знамо из раније. Али уметност доноси нова стања, нове емоције, нове везе, нове смислове и складове. И зато може бити само интуитивна а никако описна. Први језик је интуиција Помоћу интуиције освојимо једну емоцију, и дајемо јој једно уговорено име. Но у почетку, да би се изазвала емоција, треба употребити пут интуиције. Дакле уметничко дело јеете једна целина емоције, изражена везом детаља, и предата интуитивно, то јест баш том везом и организованим односом, животом појединости које се предају. Али чије емоције? Емоције самога уметника. А то значи да целина има однос један према уметнику. Уметник oceћa ствари, догађаје, бивање, у односу на самога себе, он је сам почетна, полазна тачка, баква. И прави уметник све то своје доводи у једну дубоку везу са самим собом, у колико он постоји. Оно што он предаје даље, онај пламен, стоји у једном низу односа према самоме њему. Тако он целу ту целину може мерити према самоме себи. Мерити, разуме се, органски подсвесно, свесно, а не експериментално јер за то не достају мере (ако би се уопште и могло мерити). Али треба разликовати између једнога по-

300

Женски Покрет

Бр. 9 и 10