Женски покрет

већи значај уметника, који богати човека, који везује све око човека, са самим човеком. Да би човек стварао он мора пре свега почети са стварањем самога себе, с којим ћe створено моћи упоређивати и уплетати, које ћe дати створеноме наслон, тле, земљиште за пуштање корења и жилица. Наше је време у култури двоструко конструктивно. Оно је схватило ову истину, оно је схватило да спољно стварање ништа судбоносно не значи без унутрашњег. И око човека промене, и у човеку, ако се може рећи, промене или бар утврђивање, уређивање, склад. Два склада, два правца, два деловања, два поласка, два рада, два полета у вези један са другим: у себи и ван себе. Ранија су доба двојила ова два света, ове две васељене и отуда толики културни неспоразуми. Бергсон нас је научио да су остварења и напретци у оба света истовремени. Стварно постало, израђено, израђујуће се, трептиво ја - само оно може бити чврст ослонац једноме космосу. Нераздвојно су исплетене, здружене, сљубљене жиле и корење, ова два света. У колико чвршће постоји један, у толико чвршће може постојати и други. Нова уметност зна, после Бергсона, о тој човечанској двострукости свега. У колико ми више створимо истинито човечанског и нашег око нас у толико и ми више постајемо оно што смо. У колико смо више што смо, у толико више можемо и и око нас створити истински нашу атмосферу. Конструкција је двострука, иде у два правца. У томе је слава и дика уметности и уметника, који стварају самога човека и тиме омогућавају и човечанство око човека, и, с друге стране, стварајући човечанско допуњују и омогућују унутрашњег човека. Уметник опет постаје огромна чињеница човековог развоја. А пошто се хипноза уметниковог дела мења са временом то је и потреба уметника за човечанство, стална. Схватајући свој позив уметници данас иду у оба правца, изражавају дубо ко ја нашега времена, и везују га са оним што улази у на ше време. И тиме стварају стварно и свесно и нас и наше доба, истовремено.

Станислав Винавер

„Једна за многе“ од Вере.

20 септембар . Често се осећам неисказано усамљена. Не толико кад сам сама са собом, као међу множином страних равнодушних људи. Ово осећање усамљености убија. Човек се oceћa тако отпучен, као да је део за себе... као да је атом, који се ртви кроз светски простор... без помоћи напуштен.

Бр. 9 и 10

Лнстак

203