Женски покрет

Последња песма.

Поноћ je већ давно превалила, а ја у несаници још увек бројим звонке откуцаје часовника и тупе ударе срца које ме мучи. Ти спаваш! А зар не осећаш како бол мој тражи уточишта у души твојој, која је за њ затворена? Не? А тако није било увек. Ти спаваш! А зар не осећаш топли дах, који те милује по челу и образу, по врату и нагим мишицама твојим? Не? А то је уздах мој који те нежно грли... Ти спаваш! Ти ниси осетио ни ону ледену сузу која ти је пала на зажарени образ твој Ниси?! А то је суза расплакане душе моје, која лебди над тобом. Ти спаваш! Зар ниси чуо ни лаки шум над собом ни по узглављу своме? Ниси? И то је душа моја, која лепрша око тебе као мали лептирак, коме је радозналост скинула са крила сребрнасти прах. Ти спаваш! А зар усне твоје нису осетиле благи, етерасти додир, од кога срце затрепери? Не? А то је жеља моја пала на усне, које су негда, тако мило и страсно шапутале име моје. Ти спаваш! А зар ти кроз заспале очне капке није блеснуо млаз светлости, која из сна трза? Не! А то је био огањ чежње моје, који сажеже све цвеће душе моје. Ти спаваш! Спаваш?! А не осећаш бол душе, која пати и чезне! Не? А ти си је научио волети... Ти спаваш још! А зар не видиш душу моју, која ми се враћа празна и измучена, као мало полетарче, непогодом утучено? Спавај! О, спавај безбрижно! Око тебе опет царује мир и мрак... Спавај мирно! Сутрашњи дан донеће ти гроб душе моје, коју ти нећеш моћи ни оплакати, јер је умрла, док си ти спавао. Спавај !..

Дар. Ћосићка.

356

Листак

Бр. 11 и 12