Женски покрет

28. Септембар. Јутрос сам се одвезла с Георгом у Дорнбах. Ишли смо кроз шуму. Беше тихо, нигде живе душе. Само суво лишће јецаше под нашим корацима. Сунчани зраци су продирали кроз грање и играли се на тамном земљишту. Лагано, руку под руку ишли смо покрај пута. Нешто топло, светло, дечије обузимало нас је. Ћутали смо дуго. Ни једно не хтеде обичном речју да оскрвнави светињу овога часа. Покаткад би Ђорђе сасвим благо стиснуо моју руку. Осећала сам да је мислио нешто мило, добро и да је то мени саопштавао тим стиском. Ми живимо у оваквим тренуцима једним потпуно заједничким животом. Немамо ни једног туђег осећања, ни једне тајне мисли. Шта више дрема и узаврела страст. Али неко безгранично поверење, неко осећање љубави коме се узрока не зна, ткало је заједничке везе од душе ка души. Осећала сам у души као да сам у цркви. Радо бих клекла на колена и склопила руке. То је био дах чисте, истините побожности која ме је обузела. И онда жеља да будем сасвим чиста, потпуно добра, бескрајно, безгранично добра, да унутрашњу срећу своју излијем у стоструку плодност тежња за самопожртвовањем. У оваквим тренуцима човек воли све људе... и све су му ствари врло блиске... а све мелодије живота звуче и певају... Све људске лепоте стичу се у реку љубави. Човек који може да љуби није сасвим рђав. Човек који је љубио не може никад сасвим рђав бити. Тако много племенитог, узвишеног, чистог има у правој љубави. Она осветљава и загрева најмрачније, најскривеније кутове нашег бића. Понекад ми је непојмљиво како сам двадесет година свога живота могла проживети у мраку, вукла се без циља од једног догађаја до другог... како сам у опште могла постојати без Георга. Дани су онда милели поред мене уморно и мртво. У две године наше љубави сваки тренутак је једно надање, сваки час један догађај... сваки дан антипод другога. Сваки бол испуњен је лепотом и свача радост. Ја жалим мале, сироте људе којима је овај рај затворен... Георг је осећао као и ја. Седели смо на пропланку шуме привинуто чврсто једно другом и сећали се прошлих дана И много ситних појединости падаше нам на памет из оног доба кад смо тек бојажљиво тежили једно другом.

Бр. 11 и 12

Листак

361