Женски покрет

лепе; то je, y осталом, много чешће случај но што већина људи зна. Госпођа де Монако није била лепа, али je имала глас врло лепе жене. Кнегиња де Поа није била лепа, и чак je мало храмала, али je, како каже један савременик, имала тако светло лице и толико духа на њему, да ce „од ње само то видело“. Обе су то дуговале лепоти свога понашања, свом васпитању, изразу који те ствари дају човековом лицу. 06ратно, госпођа Мазарен je имала све, само не то нешто што даје понашање, такт, цело држање, и ништа јој ce није признавало; била je лепа, стасита жена: свет je немилостиво говорио да je дебела; била je свежа: свет je говорио да je свежа као „живо месо код касапина“; била je досетљива, a имала je глас смешне и глупе жене; расипала je новац, a свет je звао тврдицом. Понашање je, као што рекох, тада додавало и доброти човековој, величини његовој. Људи с лепим понашањем, људи „из доброг друштва", како ce то каже, углађенији су и јачи од других и y души, као и y својим спољним радњама; јер треба унутра, y души и уму, знати и осећати како треба радити пре но што човек може ствар споља показати. Те мале лепе жене о којима овде говоримо и њихови лакоумни другови задржавали су то добро држање, то отмено, господско понашање, и y најтежим приликама свога живота, y болести, старости, и пред смрћу. Њихова китњаста и љубазна спољашност, тако удаљена од римске простоте и строгости, крила je под собом моралну јачину и гпсподство римског патриција. Баба Жорж Сандове причала je овој последњој: „Људи y то време нису никад били стари! Старост je међу људе довела Револуција... Ако je ко имао костобољу, он je ипак устајао и ишао, и то немрштећи ce... Људи су тада налазили да je боље умрети или на игранци y позоришту но y постељи, између четири свеће и неколико црних људи... Они су уживали y животу; a кад je долазио час да ce пође, нико ce није трудио да другоме живот огади. Последње „збогом“ мога старог мужа било je то, да ми je пожелео да дуго поживим после њега и да себи удесим што срећнији живот“. Најбогатије, најсрећније жене дочекивале су смрт хладнокрвно, с осмехом, и одлазиле су без бола, без агоније. A кад je дошла Револуција, оне су ишле мирно y затвор са својим мужевима; мирно су одговарале пред судијама Револуционарног Суда; остале су мирне кад су

3

Француска жена XVIII века

101