Женски покрет

И нико није слутио да ће јој деветнаести април размрскати кичму, и да разглоби заривене болове: у мир. Кроз пад са њене школе. Где зујање младости и уверења, нису могли да угуше њен грч бола. И црно питање jy је одрезало као сечице маказа, једним замахом, од живота. И данас, када је ветар доносио појање опела у порту цркве, и када сам угледала беле траке и зелене венце, видела сам како њена зелена хаљина лепрша, и она подигнутих рамена са књигама у руци жури, смеје се и моли што седница није почела на време. Као што сам је видела истог дана, када је изрекла заповед самој себи, ужурбану, одважну, сигурног корака човека који зна; и шта има, и шта хоће, и шта мора. И још је видим како пре три недеље весело доноси столице из суседних соба, у собу број 2, за предавање, и како се љути на аљкавост служитеља, и чујем како ми се слатко смеје што нервозно очекујем да видим предавача г-ђу И. С., и фино подсмева: „Оставите романтичарство, М. К., и бришите прашину са клупа“. И после, како дубоко уверена показује кроз дискусију планове за живот, за рад у њему; своје идеје ради њега. Али Даринка Петровић када је осетила, не једног дана, него у низу њих, када је створила целину: да је и сувише болно за нас саме, да варамо собом друге кроз усиљену равнодушност, она је девојачким кораком, ни суморно, ни романтичарски устрчала на трећи спрат своје драге школе, и уверено отишла у Ништа. Није то ни сентименталност неостварених девојачких снова, није то ни бол што се не може друкчије, није то ни очајање што је све и овај живот овакав. Даринка Петровић смождила је себе, јер је била високо изнад живота, да није могла да се спусти. Јер је по својим нервима осећала бичеве његове, а њено фино, интелигентно мозгање, и њен појам о животу нису могли да сносе шибање ситних. Зато је ошинула саму себе собом. Јер бол од самога себе достојно се сноси. И себи од себе прашта.

Милица Ностић.

5

Даринка Петровић

205