Женски покрет

Треба ли тражити фактички разлог једном решавању свих горчина прошлих и наступајућих можда? Петровићева је жртва два контраста: један је осетљивост и чистота њене душе пуне илузија и усхита ка бољем, друга: пробуђена свест створења одвећ интелигентног да би се могло обмањивати животом; студенткиње која се хватала у коштац са њим, док је веровала да добро побеђује зло. Знала је она најбоље за те неминовне сукобе када је тако грозничаво пришла „Удружењу Студенткиња“, говорећи: „очеличити себе, па користити другоме". Свега је морала бити свесна, носећи му своје идеале и свој рад; желећи да угуши властиту борбу борбом за друге. Не мора се ићи далеко у тражењу нарочитих узрока када се уме гледати свешћу а живети љубављу... Тада се праштају слабости!.. Ми губимо данас једну од оних студенткиња које су наш понос, које се не могу стварати, јер се рађају. Хвала јој!

Љубица Ристић,

студ. филозоф.

II

Откуда то да богзна које црно питање уђе у човека, прогризе му душу, посише крв, укорени се, и завлада, па као заповест одреди, одсече као маказама срцу и мозгу: ако ме не размрсиш, нећу више да живиш. И црно питање расте у човеку, и он ra чува као туђу тајну, и носи као суморну љубав, и опет: као спас. И крије као коб за самога себе у себи. И опет јесте: насмејана маска за кратковиде и празне, и за оне, што боду очима, злим или добрим, радознало: да изазову бол или радост, у наше душе. Ко би слутио да иза ведрог погледа Даринка Петровић крије црно питање, заривено као нож у срце. Ко би веровао да њена воља за рад, жеђ за знањем носе жељу за неосећањем беспрестаног додира оштрих ножева живота, по њеним затегнутим нервима? И лутала је Даринка Петровић и хтела да истакне снагу своју и црно питање да убије па није могла.

204

Женски Покрет