Женски покрет

варница од локомотиве расипало се у мрак, као свјетлаци у ивањској ноћи, само што их је било више; ништа се видјело није, ништа се чуло није, сем њих у купеу није било никога. И као што неста свих предмета у тами, као што ишчезоше у њој и њихова лица, тако нестајаше полако и Његовог огорчења; ишчезло је у ноћи, да га нешто друго замијени у души Његовој. Помрчина није трајала дуго; мало по мало и поста свијетло. Бијела свјетлост просула се, и они су распознавали предмете око себе; хладна бијела свјетлост мјесечева, ноћ без звијезде, а мјесец заклоњен. „Збиља, како је то чудно, рече Она, не волим мјесеца а волим мјесечину." И под овом блиједом свјетлошћу све се измијени. Ишчезле су оштре црте предмета; досадна равница, кроз коју је воз пролазио, измијени се, оживи, чудна поста и тајанствена; гола дрвета поред пруге добише чудне облике; то је био други крај, други свијет. Ноћ је чаробном палицом дирнула свијет, створила чудо и љепоту, да свака душа прими од ње дио, да даде и она свој дио и тако створи нешто за себе. Сви они којима су дани мрачни и тешки, којима је терет пао на душу, нека је отворе у ноћи, у свијетлиј ноћи; и тамо у нејасним сјенама у даљини наћи ће оно за чим чезну: у једној истој сјенци гледају хиљаду различитих ствари хиљаду разних очију. И та је блиједа свјетлост ушла и унутра, освијетлила и Њу и Њега, ушла у душе њихове, и оне су се пред њом отвориле. Све се видјело јасно као на дану, а ипак је све било друкчије; чудна бијела свјетлост, свјетлост без топлине, није била свјетлост сунца, није била ни свјетлост облачног дана. И као што се измијени досадна равница и поста чудна и тајанствена, и као што се мутна по пољима разливена вода претвори у сребро, промијенише се и они. Њене и тако бијеле руке постадоше још бјеље и одудараху од њене тамне хаљине; црте лице посташе нејасније и чудније, а његове велике тамне очи још дубље и болније; бол замијени огорчење у њима. Гов орили су тише, гласови постадоше дубљи и пунији, топлији и складнији. И они су говорили дуго и искрено, готово нису познавали једно друго, јер то више није било оно двоје људи што уђоше у воз за дана. Како су само лијепо говорили, како су ријечи једнога налазиле одзива у души другога, а ипак је свако од њих говорило за себе. Говорили

222

Женски Покрет