Женски покрет
су онако као што би говорили увјек да није оне мисли; шта ће рећи други? они што слушају. Сада те мисли није било и они су говорили отворено, они су управо допуштали да се покаже бар мален дио оног што је у човјеку најљепше. Лијепа бијела свјетлост што је на све ставила своје чари, очарала је и њих; они су гледали Једно у другом ново, друкчије биће него можда који сат раније. Говорили су тим више што су знали да ће све то потрајати врло кратко, а у души је толико благадубоко скривено, тако дубоко да често ни сами не знамо за њега. А пут се њихов примицао крају; њима је било све то љепше. Говорили су све топлије и искреније, али не можда зато што су тако хтјели; има душа које се тешко отварају другом, али кад се отворе оне дају из себе све оно што се скупљало дуго и дуго, и што је морало једном да избије. Говорили су свако за себе и радовали се што имају Једно у другом слушаоца, па још слушаоца који ће разумјети; обоје су то осјећали, и било им је тако лијепо. И у часу код је требало да се растану, они су осјећали да нису они од синоћ; спознали су да осјећају нешто блиско и пријатељско једно према другом. Нису осјећали жалости тога часа, у њиховим душама је остало нешто радосно, ведро и лијепо; они су желили да то потраје. Пружили су једно другом руку сасвим друкчије него јуче, нестало је сваке укочености. Нису то више били господин и госпођица с разним друштвеним обзирима и уобичајеним љубазностима; то су била два човјека, два бића, двије душе које су осећале да су блиске једна другој, које су дале једна другој дио оног што је најљепше у њима. Он ју запита: куд може да јој пише. Искрено, како иначе не би, рекла му је Она: „Ја ћу се радовати, много радовати, ако за вас чујем и послије". „Па пишите, настављао је Он, али много и о свему, не онако тек коју ријеч“. „Колико ви мени, толико ја вама“ рекла је и насмијала се; али Она је разумјела што је Он хтио да рекне. Он је мислио да њихова писма треба да буду као и њихов разговор ноћас, а не као уобичајени разговори, као и њихов кад су у воз ушли, јер онда: нашто ће mv? Зато је и Она додала одмах: „Не, то сам рекла само тако; увјек сам се држала онога што је у самом човјеку, и што му говори: шта, гдје, како и колико треба да учини". „Да, имате право, рекао је тихо, оно што је у самом човјеку“.
6
Лепа књижевно:г
223