Женски покрет

Дани су пролазили, Он се није јављао; није ни Она. Зар је лаж било све што су говорили? Он није одржао ријечи ( није се јавио, Она га није питала: зашто ћути? Зар није остало ничег од оног у души њиховој? Ако је оно била истина, онда је лаж њихово ћутање; зашто се праве да су заборавили оне часове, или су их заборавили доиста? Па ипак, ипак, они онда лагали нису. Кад су се растали, кад је свануло и пред свјетлошћу суморног дана ишчезла она чудна бијела свјетлост, нестало је блиставог сребра по ливадама и остала мутна вода; чудна дрвета била су тако близу, гране им голе, биједне; све је било друкчије, па тко зна што се огледало и у његовим тамним очима, и што је ушло у њезину душу. Можда им се чинило да су снивали све оно, можда је оно био сан, а можда су сан ови дани, и можда једино у онаквим часовима налазимо себе. Које је право наше „ја“? Да ли ово кад пред људима стежемо душу као у окове и кад велимо да смо свјесни оног што чинимо, и да то чинимо по нашој вољи, или у оним часовима кад останемо сами са собом, продиремо у основу свог бића и једва познајемо себе ? Тко ће то знати! Они нису лагали оног часа кад су рекли да ће писати; они су осјећали тако иако писали нису. Али кад су угледали мутну воду мјесто сребра, и видјели да је све оно чудно и лијепо ишчезло као чаробна варка, можда је сумња ушла у душе њихове и говорила: „Варка је било и све оно“. Дан је ушао и у њихове душе, на златној сунчевој свјетлости заборавили су блиједу свјетлост мјесечеву они више нису били они од прије. 12 јануара 1920.

Јованка Хрваћанин.

ЈЕДНА ЗА МНОГЕ

10 Новембар Вучем се кроз сате и дане као уморна теглећа животиња. Све што ми пре беше радост, постало ми је најдубљом тугом. Свака реч о мојој будућој кући плаши ме. Георгове нежности су ми гадне. Увек морам да помислим да је пре мене грлио друге уличне женске и браколомне жене... Неки пут ми причињава бол кад његове очи почивају на мени. Тада ми је као да ме његови погледи разголићавају. Дух незнања као да је од њега отишао.

224

>Кенски Покрет

5