Женски покрет

И не проституише ли се човек који проводи разуздан живот исто тако као и ова? Прљавштина не лежи у телу него у души. Мисли и осећања су нечисти. Појам о чистоти изгубио се. Морално осећаше је смрвљено. Али зато ми, девојке, треба да имамо право да захтевамо од човека кога смо изабрале исту чистоту, исти неупрљани чулни живот, који он као строги судија захтева од нас! Не треба да се задовољимо остатком који нам је од осталих преостао! Ми не морамо да осећамо његово морално ништавило. Тада би било и више среће, више љубави, више здравља и више животне радости. Говорим ово сасвим непристрасно, независно од своје рођене судбине. Човек рани дрво да би добио смолу. Из таквих рана капљу моје мисли. Шта ја трпим, то се не може речима исказати.... 18 новембар. Георг иде поред мене корак по корак са истом љубазношћу и добротом. Али ја му не могу дати више ништа. Супротно њему ја сам била без страсти, уморна и безбојна. Он осећа инстинктивно очајање које у мени рије, а не може да та умањи. „Вера, рече ми јуче, кад бих могао да учиним да се моја прошлост није десила, дао бих све срећне дане свога живота.“ Укоченим очима гледала сам у земљу и не помогох му ни једном речју. То су само фразе помислила сам у себи. А он продужи даље; „Вера, веруј ми. Нас упропашћава друштво, које не само да трпи порок него га и потпомаже, које негује легла свих које то ничим не ограничава. Веруј ми, Вера! Ми не знамо шта радимо. Ми ступамо у блато у првом незнању младости. Ми живимо животом тренутка много је бедног и жалосног искуства у овом животу мушкарца..." „Шта вреди све кајање кад се човек упрљао?" рекох ја, хладно, немилостиво. Нисам могла да нађем ни делић сажаљена. У Георговим очима било је нешто као очајно осећање страха.

Лепа к&ижевност

227