Женски покрет

„Вера, рече он, човек се може опет очистити, осветлити у зрацима велике праве љубави! Живот пун пожртвовања може ублажити прошлост. Немој рећи не! Вера! Не реци не!“ Било је тако много молећивог, жалосног страха у његовом гласу. Ја једва приметно слегох раменима. Можда он има право! Нећу да спорим. 20 новембар. Седела сам на клупи у градском парку до мрака. Било је мирно, ни живе душе око мене. Дубока тешка тишина обузела је позну природу и нека болесна умирућа збиља. Суво лишће падало је управно на земљу као мртве тице. Уморно неутешно јесење расположење хармонирало је добро са мојом окрњеном, исцепаном душом. Hoћ се разастирала небом лагано, лагано, готово за нежношћу обухватала је она умирући дан, грлила га, умотавала га. Благ, нежан сутон се крунио кроз ваздух. Оголело дрвеће имало је смртно жалосни изр з. Дубоке, сиве сенке лепршале су се по белим путевима... Ја сам мислила и мислила. Моје мисли су се убадале у мој мозак као танке усијане иглице. Узалуд сам покушавала да мислим о нечем туђем, равнодушном... о нечем мирном, добром... о нечем што ублажава као миловање драге хладне руке. М је мисли се држе непопустљиво чврсто једног. У мени бесни оркан који све разрива. Узалуд присиљавам своја осећања под власт воље. Неспособна сам за одлучивање. А једино би ме оно могло спасти из хаоса ове душевне борбе... Ја лутам од једног тренутка до другог неспособна да дам облик с ојој будућности. Јуче сам рекла Георгу; „Би ли се ти могао оженити једном уличним женском?" Он ме погледа уплашено и изненађено и сасвим лагано одрече главом. Ја сам ћутала. У себи сам мислила; Сви ови људи нису бољи од уличних жеских. Он је морао да осети моје мисли, јер се изненада скруши као под ударцем. с немачког Нада Јовановић.

Vera

228

Женски Покрет

b