Женски покрет

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

ПРОСЛАВА Г-ЂЕ ДРАГЕ СПАСИЋ 1

Кад сам био студент у Бечу, једног дана позове ме колега Лајевић, Словенац, сада судија и композитор у Љубљани, да у ликовној академији посетимо једног његовог земљака, студента вајарства, који има неки нарочити рад. Ја пристанем и ми одемо. Репић, тако се звао тај вајар Словенац, добио је од свога професора задатак да у блату изради композицију, која ће представљати живот и време. Живот је наравно представљен лепом младом девојком, а време једним старцем крупнога тела, дуге браде и косе. Моменат представља замах у коме је старац обухватио у своје наручје младу девојку и понео је. Репић нам је поред дефинитивног рада показао и претходне скице. На њима је време старац био много више намргођен, а замах је био много снажнији и дивљији. Професору се те прве концепције нису свиђ ле, налазећи да време и ако лети и носи животе, ипак није тако свирепо, јер просечао живот ипак има свој довољно дуг ток, То што је Репић био скицирао представљало је по готову живот као један тренутак. Зато је Репић ту грубост, брзину, свирепост времена, по жељи професоровој морао да ублажи. И ми смо се тада, у младим годинама, сл. жили у томе, да је професор имао прово. И по идеји и по изради, мени се та вајарска композиција јако допала, јер је представљала једну истину, имала поетску снагу, и остала ми је и данас свежа у свести. Али, када вам данас са овога места хоћу да говорим о двадесетпетогодишњем уметничком раду г-ђе Драге Спасић, и када се сетим године њеног првог ступања на позорницу, онда ми изгледа, да Репићев професор није имао право, да

1 Говор у Народном Позоришту.