Женски покрет
је можда био још млад човек и није осетио сву трагедију краткоће човечијег живота, који заиста представља само један тренутак у односу према вечности. Па ипак су уметници ту трагедију, и велику истину: „ ars longa, vita brevis" најдубље осетили. С тога бих ја данас одмах стао уз Репићеве скице, а не уз његовог професора, јер осећам да време лети и носи страховитом, муњевитом брзином. Мени су веома свеже успомене првог ступња на београдску позорницу г-ђе Спасић. То је било године 1896, оне исте, када сам и ја као студент права, ето овде, у овом истом оркестарском простору свирао под Јенком и Малатом. Од тада до данас, време је пролетело, године прохујале, и остале успомене. Тако, ја и данас јасно видим слику тадашњег оркестарског простора, на овом истом месту, само са другом оградом и гасним лампама, које смо палили палидрвцем. Сећам се појединих чланова оркестра, а било нас је свега 15. Ја, једини Србин међу њима, био сам као бела врана. Већина од њих данас су покојни, а сви су били интересантни типови, и звали су се и званично и приватно музиканти. Данас се сви зову музичари, чак и војни. Данас нема више ни музиканата, ни бандиста. Данас нема више ни Прахтхајзера ни Спалинке, првог и другог кларинетисте из тадашњег позоришног оркестра, са седом косом и брадом, и наочарима на носу, који су свирали у жуте кларинете од шимшировог дрвета, и после сваке грешке дували у клапне од кларинета, тобоже да истерају воду, која је крива за грешку. Нема ни мршавог и нервозног хорнисте Копецког, који је сваки трећи тон дувао нечисто и киксирао. Ни старог признатог контрабасисте Маршинека. Ни првог виолинисте Кречмана, који је све свирао скачућим гудалом. Па онда челисте Матоша, доцније београдског и загребачког новинара, који није трпео никакве примедбе, ни од Јенка, ни од Малате, чак кад и на представу не дође због тога што је чело продао или заложио, и т. д. Са тим оркестром од 15 људи извођен је ондашњи цео музички репертоар Народног Позоришта, између осталога: „Јованчини сватови“, „У бунару“, све Јенкове композиције, Маринковићеве „Суђаје“, „Мамзел Нитуш“, увертире: „Веселе жене виндзорске“, „Кориолан", „Фиделио“, „Розамунда", и т.д. Критика је као и данас хвалила и кудила. Публика је са истим одушевљењем долазила у Позориште као и данас, кад год се у позоришту певало.
230
Женски Покрет
5