Женски покрет

он сам крив што деца умиру. Да није увек имао закрвављене очи, он би био врло леп. Личио je на господина и дружио ce са господом. Био je духовит и врло лепо je певао. Мени je било увек невероватно што je он касапин и питала сам га ко му коље волове. Он ce насмејао и казао ми да би могао заклати и човека само ако би му ко зајемчио да неће бити кажњен. Друговао je са господом: ишао y лов, пецао рибу, возао ce y чамцу, и пијанчио, али није био ни охол, ни удворица. Он ce понашао према њима као према себи равнима и изгледало je да je сасвим задовољан својим касапским позивом. Међутим баба Ката, његова мајка, казала ми je једанпут да ју je грдио кад je био пијан што гra није тукла кад није хтео да иде y школу. Поред симпатија за Сешу и њенога мужа ја сам врло волела и њихово ловачко псето, велико као теле, које je y зубима носило штап свога газде и уопште било боље васпитано, него многи људи. Као према господи, тако ce исто шаљиво понашао и према „протувама и гладницама које су долазиле само да ce наједу и напију“ како je моја мама говорила. Долазио je неки Љуба, човек џиновскога раста, који никаквог занимања ни дужности није имао, осим да донесе Сеши меса из касапнице и да ce сваке њихове светковине опије. И његова жена Живка je долазила да испразни лонце, да олиже тепсије и да испије остатке из туђих чаша. Била ми je као куга страшна. Пушила je, пила, била je вашљива и a говорила je промуклим разбојничким гласом сувише учтиве и извештачено отмене речи. Једаред je причала како има већ дванаест година откад je удата, „управо шест брачних и шест небрачних година“. Она je говорила кроз нас, a ја сам била дете, и питала сам после њеног одласка: Шта je то „шест мрачних и шест немрачних година“? Газда Таса ме je после много исмевао због тога. Баба Ката je врло лако могла носем да дохвати земљу толико je била погурена. Била je ружна и мршава, имала je велики трбух и велику округлу грбу. Али je имала добро срце, и никад не би заискала да ce и њој купи нешто од одела. Сва je била y закрпама, и непрестано крпила закрпу на закрпу. И њу није хтео да узме Бог. A децу са црним очима и руменим образима,. децу y кадивеним хаљиницама односио je сваке друге или треће године. Сав тај свет био je расположен да прича и сваки je имао чиме да ce хвали.

•6

„О, времена, о, нарави !“

287