Женски покрет

Je ли то грех, ако ja... Али ja немам више снаге да будем добра. То je то ужасно... 14 децембар. Све je свршено са мојим жељама, мојим надама, мојим поносом са свим. Немам ништа до безграничну мртву празнину. Било je безумље веровати y нагрижену срећу... на трулом темељу зидати један живот... Јасно и разговетно и без ужаса стоји предамном свршетак. Ништа ме не плаши. Са свима обзирима сам прекршила. Не могу више натраг. Ја бежим из једног и подлог полутанства, које je свакодневна атмосфера девојака моје класе. Не могу да пустим да ce постепено, лагано мрви моја личност. Ја следујем једној сили која je јача него сва воља уверења. Ја сам као камен који ce стропоштава. Тежина једног живота без наде и без илузија руши ме. Не могу да варам човека кога волим више од свега на свету. Не могу да будем y његовом загрљају са физичком одвратношћу. Не могу живети поред њега са неизбрасаним, понижавајућим представама његове прошлости. Али га зато не љубим мање. И, кад не могу да живим са њим... a без њега не могу да живим... онда бирам последњи пут. Велики ублажавајући мир ме обузео од како сам то сазнала. Шта више моје осећање дужности je пропало y ужасној борби последњих дана. Људи који су y својој грубој свакидашњости исмејали моје идеје као претеране немогућности, мужеви који су ми ce не без скривеног осећања кривице ругали... они ће за један тренутак престати да ce смеју кад то дознају. A многа чиста, нежна, осетљива жена, која y мојој судбини чита, разумеће ме, можда ћe ca мном преживети, патити... И ако будем могла допринети само један једини каменчић за дивну зграду чисте срећне будућности, то не би било скупо плаћено мојим животом. Превела с немачког Нада Јовановић Крај

Vera

9 и 10

Једна за многе

447