Женски покрет

дари, а чине нас жртвама своје неправде?.. Авај! авај! Наше несрећно дете није више живо, тице грабљивице су га растргле, оно је постало њихова храна! А твоја лира се разлеже, ти певаш пеане! Чуј ме, теби говорим, теби сине Латонин, што седиш на златном престолу, у центру земље, и делиш пророчанства смртним људнма: нека глас мој допре до твојих ушију! Ах, подли заводниче, ти ништа ниси дуговао моме мужу, а дао си му сина, а моје дете, које је и твоје, растргли су орлови; оно је ишчезло заједно са повојем у који raje завила његова мати.“ И огорчена мати покушава да отрује Иона, своје рођено дете, јер је у заблуди да је то син њенога мужа. После интересантног заплета Креуза дознаје да је Ион њен син, и блажена захваљује Зевсу. „Ова врата светилишта и ово пророштво бзга изазивали су мало час моје сузе, а сад се cмejy на мене.“ По савету Артемидином Креуза одржава Ксутоса у илузији да је Ион његов син, и тако су сви срећни. У својој јеткости показала је Креуза револуционарну снагу, припигомљену правилним расплетом њене судбине. У Хиполиту ('Ιππόλυτος) дао је Еурипид једну безнадно заљубљену жену, коју ћe још дуго после њега трагичари обрађивати. Син Тезејев наљутио је чедношћу Афродиту, и она, из освете, учини да се његова маћија Федра заљуби у њега. И ако само оруђе немирне Афродите, Федра је једна од најмаркантнијих и најуспелијих Еурипидових креација. Beћ je три дана како је се Федра затворила у палату: лежи на кревету, плаву своју косу завила је велом, и ништа не једе. Изводи је дојкиња, сасвим обеснажену. „Придржите ме, дигните ми главу: сваки је делић мога тела изломљен. Жене придржите моје лепе руке. Како мн је тежак овај вео! Скине га, нека ми витице падну на рамена,“ говори. болна жена. На запрепашћеност дојкињину долази себи. „Шта сам учинила, несрећница? Гдесам пустила да ми залута разум? Ја сам га изгубила. nerešena неким божанством. Авај, авај, како сам несрећна! Дојкињо, стави ми вео на лице: стид ме је од мојих речи. Сакри ме: сузе ми теку из очију, а чело ми је поцрвенило.“ „Шта је то што смртни људи називају љубављу?“ пита дојкињу. „То је оно што је најслађе, дете моје, и у исто доба најгоре/ одговара јој она. Федра, покошена тешком и несавладљивом страшћу, види само један начин да се ослободи бола: да што пре умре. Тако 'бар неће осрамотити мужа и децу. Из оданости, и мислећи да

1 и 2

Жене у Еурипидовим трагедијама