Женски покрет

мој брат не измакне из мојих руку, и да се не изгуби у ваздуху, као сенка.“ Интервенцијом Паладе Атине брат и сестра, заједно са Артемидином статуом, срећно се враћају у отаџбину. Еурипид је достигао хармонично достојанство једнога Софокла стварањем свете девојке Ифигеније, коју ћe после њега обесмртити и Гете. У Јелена (Ελένη) Еурипид је из жеље да, после Стезихора, рехабилитира врлину лепе Јелене, приказао нову, мало митолошку, али врло интересантну Јелену. Еурипид је познавао легенду о Јелени, чији се трагови налазе још у Хомеру, а коју су мемфиски свештеници саопштили Херодоту. По њој, Јелена је била одведена у Египат, и тамо остала за време тројанског рата. А Хера, наљућена што је Парис пресудио да је Афродита лепша од ње, начинила је од етра фантом Јеленин, и дала гa je Парису. Јелена не напушта гроб свога заштитника краља Протеја, чији син xoћe да је узме за жену. Од Теукера дознаје да је се њена мати Леда обесила због срамоте своје кћери, да је Троја уништена, а Менелај умро, и да је велила срамота везана за њено име. Она проклиње своју лепоту, узрок толиких пометња. „О, нека се небо смилује, да се ова лепота збрише, као боја са слике, и да се уместо ње на моме лицу појави ружноћа... Друге жене су срећне због своје лепоте, а мене је моја упропастила.“ Менелај, у ствари жив, долази и уверава се да је његова жена потпуно невина, да је сву забуну и несрећу око једног фантома проузроковала сујетна богиња. Полази му за руком да са Јеленом побегне у Грчку. Свежа трагедија Ион (’Ίων), коју је као „Аполониду“ прерадис Леконт де Лил, изражава у јаким линијама револт једне увређене жене. Принцеза Креуза има сина од Аполона. Дете, које је она оставила у једној пећини, пренео је Меркур у Делфе, и ставио у службу Аполону. Креуза се, после тога, удала за краља Ксутоса, али са њиме није имала деце. У Делфима, где је дошла са мужем да питају пророштво хоће ли у опште имати деце, Креуза се страховито побуни против судбине, против Аполона, и против свога мужа, јер је из одговора пророштва изашло да Ксутос има сина. Распаљена болом, она трагичним акцентима оптужује бестиднога Бога. „Како смо ми жене несрећне! О злочини богова! Авај! на кога судију да се обратим, кад су богови наши госпо-

8

Женски Покрет

1 и 2