Женски покрет

Ти си мн био тако велики, узвишен и леп (па не чуди се, ја сам то онда веровала, као свака жена о свом изабраном), муж без мана, пријатељ угњетаваних, који свом ватром брани њихова права, и мислила сам да је то потреба твоје душе а не занат адвоката. — Ми смо читали песме и романе и сањали смо дивно над Шопеном и Шуманом (данас видим како ти је то морало бити досадно и молим те из све душе, опрости). Онда смо се узели. Дошло је пробуђење. У тим страшним ноћима, које се чине другима врело бескрајних уживања, трпела сам ја неисказано гнушање. Нека рафинирана дивља животиња срушила ме са лепе мирисне висине у глиб смрдљивог сивог блата, трла и гњавила, сипала ми то блато у очи, уши, душу. A с тоозм сам ја сањала крај Шопена, у теби сам ја видила свога Бога! Ти честити муже, ја сам провидила какву лепу школу прошао си ти у животу, какве даре скриваш у својој души и чега сам ја била ученица. И таква заједница посвећена је Богом, призната и поштована друштвом! У том додиру два тела и две душе хтела сам ја, луда, наћи лепоте, док ме је сваки нови дан видео тако бедну, уништену и покрађену, тако застиђену пред ссбом и људима као да сам нага излазила. А ти си ме само фриволно блажио, расгављао у молби састављене руке, говорећи „да се то у браку свугде дешава...“ Ти ниси имао нимало уљудности према мојој убогој души. Ниси ме разумео. На послетку, када ми се све згадило, да се прстом не би дотакла твоје руке, када сам ти са леденом мирноћом изјавила свој отпор. Ти се ниси питао; куда сам је одвео, како да се сада спасемо. Не. С маском увреде говорио сн речи које си боље могао навести негде у судској дворани. Па си ми онда назначио да ћеш живети опет на свој рачун. Живео си, ја знам све, и ако си твоје грехе спретно тајио. Ја сам се трудила да устанем, да стресем блато али забадава, моја душа беше против воље прожета њим, отрована. Две године живела сам тако поред тебе Тн си био љубоморан на мене, љубоморан без разлога, ваљда само гоњен (ако је то код тебе уопште могуће) пребацивањима својих сопствених преступа. Ја сам видела да је та љубомора, само остатак негдашње љубави, да је свему крај, али трудила сам се да будем у очими друштва тога друштва, које је теби Бог твоја поштена жена и домаћица. Али знаш да нам се све омрзне, па и најплеменитије комедије те сам почела живети и ја на свој рачун.

1 II 2

Ли ст

71