Женски покрет

Ти си био увек украс мушког друштва „изврстан правник, један од наших најбистроумнијих бранилаца" како то дневно доносе новине у својим судским извештајима. Приликом твојих говора сакупљале су се у свима већима гомиле слушалаца, над твојим успесима могао је сваки твој друг да вене од зависти. Ти си катеривао госпође и господу на сузе лако као да су лутке, код твојих разлога слепа правда лупнула би једном руком о мали кантар и твој клиент би се повратио у наручје часног друштва, чист као мало одојче. Као и иначе у свачему савршен, био си и као муж узоран, (т. ј. ниси ваљда, лагао нити си се задуживао, своју еротику ниси излагао друговима у клубу, и пио си увек с мером. Уз то си носио строго модеран капут, неразгажене ципеле а у озбиљном случају бранио би своју част обтужбом или револвером у руци, севајући разгњевљеним очима). А сада лежи та част избрљана у блату. Твоји успеси, твоје име је погазило безобразно створење, које беше до данас твоја жена. Ja. Ja сам уништила твој живот. Видиш како сам бедна! Али сам најбеднија у томе што ти нисам допустила ту улогу, да будеш надамном, мрским створењем, судија. Знам, какав леп био би за тебе тренутак, када би ми с надутим грудима, оштрим погледом, патетичним глумачким покретом рекао: Конац је међу нама, праг мога стана дели наш живот. Или можда још другчије, али метафору би зацело казао. Ја бих отишла тихо, скрушена блеском твојих гњевних очију, док би се ти вратио у отмено друштво, носећи на образима трагичну маску, у себи уверен, да свет зна, како си одлучно поступио, како си несретан и како гордо сносиш твоју судбину. А ја ти ни то нисам дозволила. Ја нисам видела у теби ауторитет, и не мислим да би могао бити судац над мојом савешћу. Гле, ја шта више ни саму себе нисам осудила и не осећам се ни у чем грешна. Ја одлазим сама, да са срећом одлазим данас из овог дома, не пресудом. Једно хоћу да ти признам. Било је часова када сам те заиста волела. Мени је онда било осамнајест година и сам знаш какво сам дете била. Свет сам познавала само из романа и пе сама. Он ми је био бајка, у којој сам ја требала да живим и очекивала сам убеђено, да ћe у њему бити лепога. Ја сам те волела и веровала сам у ту љубав као и у тебе самог. Моју узвишену наду видила сам у теби, чврсто сам се држала за твоје руке, као да си био Бог. Често сам сањала да сам баш ја једна од изабраних, којима су додељене у животу само руже.

70

Женски Покрет

1 и 2 ■