Женски покрет
нити, по њеном схватању, и највећу жртву: „Да гa не бих изгубила, удаћу се чак за њега“. Али до брака није ипак дошло. Они се нису више волели тако да желе да остану за увек заједно, али се нису могли ни раставити. Он се тужи да једна веза, у зрелим годинама, не може бити тако свежа и ватрена као у младости, и на њена пребацивања узвикује: „Како се може тражити љубав после десетогодишње везе“! Кад би се Констан, с времена на време, ипак преломио и одвојио од ње, она му је писала писма „каква се не пишу друмским разбојницима". А кад би се после тога састали, он би имао да издржи страховиту буру. После једне такве сцене, Констан пише: „Као да се васељена тресе, и да се хаос ускомешао. Сви вулкани су мање пламени него ова жена... Beћ сам заморен од те мушкобање, чија ме гвоздена рука окива већ десет година“. Ипак, временом, у Констану је све више освајала ова мисао: „Нема ниједне од тих страсних жена, којих је свет пун, коју би човек напуштањем натерао да умре; нема ни једне која још не живи, и која се није утешила“. И једном приликом, користећи се полугодишњим путовањем г-ђе де Стал по Немачкој и Аустрији, он, да би учинио поновно зближење немогућним, ожени се једном Немицом. Та његова жена имала је једино то преимућство над г-ђом де Стал што је била врло апатична, али Констану, који је већ био пресит темперамента и страсти, ова њена особина изгледала је достојна да је начини његовом женом. Када је, пак, јула 1808, представио младу г-ђу Констан својој ранијој пријатељици, ову обузе толико гнев и очајање, да јој морадоше обећати да ће држати своју везу у тајности. Шта више, Констан остави своју нововенчану жену у Лозани, а он оде с г-ђом де Стал у Копе, да је теши док се она не измири с чињеницом која ју је толико потресла. Али, овога, пута г-ђа де Стал није се ни убила, нити је чак била неутешна. Њена сујета је једино трпела, и она је само смишљала како ћe и она од своје стране нанети увреду и бол Бенжамену Констану, Иначе, она је већ била доста заморена од све те борбе. Осећала је да јој се младост измиче, и сматрала је да јој је живот завршен. Било јој је већ четрдесет четири године. Али, десило се опет нешто непредвиђено, апсурдно, као толико пута у њеном животу. Крајем 1810 године упознала се она с једним младим официром, Албертом де Рока, који је, са својих двадесет три године, био готово упола млађи од ње. Био је витак, отмен, изванредно благ, мио, нежан, али и неумерен и плаховит у љубави.
3
Госпођа де Стал
91