Женски покрет

сан је можда био, да својим чаробним говором, заведе тог јунака, као некад Клеопатра Цезара. Њoj је изгледало сасвим природно да она, као најчувенија жена у Француској, постане „сарадник његовог генија“, и „званична муза његове владавине" Али, узалуд. Наполеон није никако марио за учене жене, а још мање за жене које се баве политиком, и сви напори и вештина г-ђе де Стал ломили су се о тог хладног Корзиканца. Њему није било потребно да га неко инспирише, његова жеља је била да се он сам уздиже. Али, жена ћe пре опростити човеку неверство него то да он уопште ни за тренутак не подлегне њеним дражима. Г-ђа де Стал постаје, после неколиких неуспелих покушаја, отворен непријатељ Наполеонов, а он ћe својим самовољним окрутним и деспотским поступцима, пружати свакодневно и сувише повода за досетке, епиграме, сарказме ове духовите жене. У њеном салону води се опозиција Првом Конзулу, и свакако се пародирају његови поступци. Наполеон није трпео да се неко истиче поред њега, а још мање да неко њега критикује. Он се у својој нетрпељивости показује и сувише прек и мрачан ; мобилише полицију, шаље уходе и жандарме у салон у коме царује најдуховитија жена Француске, г-ђа де Стал, заједно са својом присном пријатељицом, најлепшом женом Француске, г-ђом Рекамје. То гоњење једног салона у коме се само забављало било је смешно, недостојно његове славе. Он најпре нареди г-ђи де Стал да затвори свој салон, а потом јој изда заповест да се удаљи из Париза, и да сме боравити само на растојању од четрдесет миља од престонице. Тако је почело њено поновно изгнанство, које ћe само, овог пута, трајати много дуже, преко десет година. Париз је за г-ђу де Стал био обетована земља; она је тамо била рођена, ту je провела детињство и младост, само тамо је могла наћи нараштај који је познавао њеног оца, с којима је делила зло и добро. Поред тога, по њеним речима, „француска конверзација постоји само у Паризу“, а конверзација је била, по њеном схватању, највеће задовољство у коме може уживати људски разум. Изгнана из Париза, она ћe лутати по целој Европи, тражећи забаве и пријатеље, али јој ни пријатељство, ни љубав, ни слава и почасти неће моћи ублажити њену носталгију. Кад би се заморила обилажењем разних земаља, она се враћала опет на обале Леманског језера, и ту би, у интернационалном друштву које ју је свагда окружавало, покушавала да створи ону пријатну атмосферу која ју је подсећала на њен

Госпођа де Стал