Женски покрет

Париз. И као што је некад Фернеј, за време умног царевања Волтерова, био место на које су ишли, као на поклоњење, сви највећи духови Европе, тако је и сад дотле непознато месташце Копе постало привлачна тачка у којој су се сретали не само умни великани разних народа, књижевници и научници, него аристокрација и кнежеви, чак и крунисане главе. По речима једног од њених обожавалаца, „Г-ђа де Стал је краљица, и сви људи од духа што живе у њеном кругу не могу одатле да изиђу, јер их она ту задржава као неким мађијама ... Она зна, на неки диван начин, тајну да доведе у склад најразнородније елементе, и сви они који јој се приближе, ма како иначе да су разног мишљења, сагласе се сви у обожавању овог идола“. Госпођа де Стал видела је, ипак, свој Париз, али је то виђење платила прескупо; да је било по њеној вољи, никада, извесно, она не би пристала на ту цену. Војске удружених савезника ушле су у Париз 1814, издиктовале француској мир, заковале титана за стење Св. Јелене, - и допустиле избеглицама и прогнаницима да се врате у домовину. Понижење њене драге Француске много боли ову ватрену патриоткињу, и њено и иначе нарушено здравље сваким даном је све горе. Она ускоро и умире, 13 јула 1817, окружена оданом љубави њеног младог мужа и њене напредне деце, као и многобројних пријатеља. Привезана више месеци за болесничку постељу, она је, размишљајући о свом тако испуњеном и лепом, али и тако бурном и мучнсм животу, могла поновити ону мисао коју је ставила у уста својој омиљеној јунакињи Корини: Понекад се испитујем као што би то могао чинити какав странац, и онда се сажалим на себе. Била сам духовита, истинита, добра, великодушна, осетљива ; зашто се све то окренуло тако страшно на зло ? Да ли је свет доиста рђав? И да ли нас неке особине не обезоружавају уместо да нам даду снагу.

Паулина Лебл-Албала.

Женски Покрет