Женски покрет

послодаваца и један делегат организације раденика. Сви ови делегати имају права на своје техничке саветнике, специјалисте за питања која су на дневном реду. Цела ова организација је такође нарочито интересантна за феминисте (већ одавно смо ми рекли: Лига Народа и њене организације су много више феминистичке него многи од наших парламената!). Истичемо следећу одредбу: „Кад питања, која интересују специално жене, буду стављена на дневни ред Конференције, најмање једна између техничких саветника, мора бити жена (чл. 389, § 2.). На основу тога члана су на конференцијама, на којима је третирано питање о женама у индустриским предузећима: у Вашингтону 1919 год., у Женеви 1921 и последња одржана у Женеви 22 —29 окт. пр. год., биле и жене као чланови делегације. Ипак њихов број је био много мањи, но што би смо ми то желеле:од 42 државе, које су биле заступљене, 10 су свега послале у својим делегацијама и жене (Канада, Данска, Француска, Енглеска, Ирланд, Италија, Јапан, Норвешка, Шведска и Швајцарска) од којих су само две (Miss Carmichael, председница Женског Савеза у Канади, Mine Kpelsberg, инспектор фабрике у Норвешкој) имале жене као званичне делегате, а остале само као техничке саветнике. Доста је жалосно, што земље, у којима жене имају политичка права, као Немачка (знамо да је овде из економских разлога) Холандија, Аустрија, Аустралија, Чехословачка и др., нису се осетиле дужне применити значајни чл. 389. Може бити да су овоме криве и феминистичке организације у дотичним земљама, што то нису тражиле од својих влада, и ако је Алианција послала упуства о овоме питању? Ово у толико пре, што је на дневном реду било питање; одредити опште принципе за инспекцију рада, које је од нарочитог интереса за жене. Зар учествовање жена у инспекцијама рада није, већ толико година, један од првих феминистичких захтева на економском пољу? Такође, сама XIII глава уговора о миру, (увек интернационални феминизам) утврђује у своме чл. 427, § 8, да: „свака држава дужна је организовати инспекцију, у коју ће ући и жене, у циљу да осигура примену закона и правилника за заштиту раденика". Није дошло ни до какве дискусије, ни у припремним радовима за Конференцију, ни у самим дебатама на Конференцији, односно самог принципа о женским инспекторима рада. Сви су га сматрали тако одлично примљеним, да би свака дискусија значила само гурати већ отворена врата.. Дебате се водиле само

3

V Интернационална конференција рада и женс Ј

105