Женски покрет

човека као на кривца. Једино, наилазећи на толика многа исмевања о женској неспособности, неосетно је стекла навику да пита: због чега ? Најпре се питала; Зашто су жене таква нижа бића? Али поступно, што је више читала, то њено питање променило је свој првобитни облик и сад се је она са сумњом питала: Да ли су жене заиста нижа бића? Такво душевно расположење од једном је пренело за сто година испред њеног оца и убрзо је довело до крајњег да жене у самом почетку нису имале никаквих урођених недостатака који би били узрок њиховог потчињеног положаја и да, ма да оне имају пред собом још један дуг пут да пређу, само на њима лежи да буду нижа или виша бића; како изаберу. Обично је марљиво исписивала своје мисли о делима која је проучавала, и још данас постоји један занимљив преглед њеног читања између дванаесте и деветнаесте године. Тај се преглед садржи из једне дебеле књиге, на чијој првој страни је написано округлим словима, без икакве шаре; Бележник, и датум. Први чланци исписани су брижљивом, неизвежбаном дечјом руком, још несигурном. Али убрзо ти чланци постају све одређенији, поузданији, калиграфски и по тону. Рукопис је ситан и збијен, (ово последње вероватно из обзира на штедљивост простора) али увек јасан и уредан. Још у самом почетку, има мало греботина, граматичких или правописних грешака, и ретко се понавља у својим изразима. Исто тако не oceћa се никакав напор да своме начину писања да књижевни облик или отменост у изразима. Али све што она каже оставља јак и трајан утисак, вероватно баш из тог разлога. Она бира речи које могу најпогодније да изразе њену мисао, кратко и јасно. Смисао њених реченица је увек или једно ново убеђење или искрен труд да до њега дође. И у ствари, је то њено ретко поштење и искреност што оставља тај силан утисак. Никад и не мисли да се истакне нарочитим склопом речи, никад није ни слутила да у себи има способности једног писца. Писала је без икаквих и најмањих претензија као што је и певала по кући. И једно и друго збивало се код ње нехотично као израз њених oceћaja. Допадало јој се да пише, и допадало јој се да пева, радила је једно или друго како је кад осећала потребу. Али ипак зато, морала је имати велику природну лакоћу да се изражава. Писање изгледа да је увек за њу било најбоље средство опхођења. У разговору била је стидљива, неустрашима са својим пером. По неке примедбе што је писала у своме „Бележнику" су јединствене у сваком погледу. Већином су од-

124

Женски Покрет