Женски покрет
свима суседним земљама. Г-ђа де Стал, као кћи популарног министра Некера, и као жена шведског посланика, остаје још у Паризу, док њени посетиоци пуне тамнице или, прерушени, беже у иностранство. У тим тешким приликама она налази свој прави позив: да буде на страни жртава. Она се залаже за своје многобројне пријатеље, користи се својим угледом, везама, новцем, пише писма, и лично обилази притворенике и њихове тамничаре, само да би иког спасла. Али, стање је све горе. Терор је на помолу. Најзад, пошто је непријатељским држањем страних европских држава према Револуцији и положај њеног мужа уздрман, она напушта свој драги Париз, и одлази на своје пољско добро у Швајцарску, септембра 1792. Отмени замак породице Некер налази се у малом месту Копе, на Леманском језеру, свега један сат удаљено од Женеве. Из његовог пространог парка види се у недоглед плава вода Лемана, оивичена на супротној страни снежним ланцем Алпа. Швајцарска има свакојако живописнијих језера него што је ово: Језеро Четири Кантона, на коме је васкрсла слобода ове планинске земље, под заставом њеног хероја Вилхелма Тела, то језеро је извесно живописније, са својом зеленом водом, која кривуда и пробија се кроз дивље и сурове стене, одакле се стропоштавају у белим пенушавим млазевима планински потоци, Али, ипак, ни једно швајцарско језеро не буди у гледаоцу ону милину, ону чар сањарије и магловите поезије као Леманско. Њега је у својој Јулији обесмртио Жан-Жак Русо, на њему је сневао Бајрон, на њему се одмара од светске таште славе Падеревски, на њему је испевао свој најлепши путопис Јован Дучић. Али, г-ђа де Стал била је слепа за сву ту красоту Као толики француски књижевници XVII и XVIII века, она није имала осећања за природу и њене лепоте. Она се дивила само човековом уму и његовим творевинама, и није могла наћи задовољства у лепотама Швајцарске. У оним урвинама и ждрелима, на врлетима и глечерима, на шумним водопадима и тихим језерима, где човек oceћa дивљење према творцу и песничко усхићење у додиру с природом, она се осећала страховито усамљена и тужна. И сасвим је појамно што је она, тако жива и социјална, казала ону реч која нама, деци XX века, тако одушевљеним природом, изгледа сасвим апсурдна: „Цела Швајцарска улева ми величанствен ужас“. Тако исто, она ћe се доцније, на свом путу по Италији, интересовати само за историјске и уметничке споменике, а не за лепоту земље „где лимунови цветају", и, у својој
3
Госпођа де Стал
87