Женски покрет
искрености и отворености, даће ону изјаву, која мало чудно илуструје ту ватрену поклоницу великог обожаваоца природе, Жан-Жак Русоа: „Нећу да ниподаштавам људе, вели г-ђа де Стал, али доиста не бих отворила свој прозор да први пут видим Неапољски залив, а превалила бих пет стотина миља да бих се разговарала са човеком од духа кога не познајем“. Та њена дружевност, потреба да излаже свој дух и да у другима подстиче префињену речитост, нагнала ју је да у Швајцарској стално тражи друштво избеглица, које је тамо, у масама, одагнао страх од Терора. Ма да је то друштво, пуно интрига и изгнаничких брига, само бледа слика некадашњег сјаја, она га се не може да лиши, позива га на свој удобан посед, гости гa и забавља. У таквој једној прилици упознаје се она с Бенжаменом Констаном, и тај човек биће од одсудног утицаја на њен живот за више од десет година. Заједно с њим преживеће она један страстан љубавни роман, који, по дубини и егзалтираности, као и по болу, подсећа на љубавни роман Гетеа и г-ђе фон Штајн, или Мисеа и Жорж Сандове. Бенжамен Констан, доцније истакнути књижевник, политичар, политички филозоф, „један од великих твораца теорија из којих су, кроз читав један век, ницале политичке странке“ у Француској, када се, септембра 1794 г., упознао с г-ђом де Стал, био је непознат млад човек од двадесет седам година, две године млађи од ње. Висок, блед, плав, дуге свилене косе, он је био оличење тужног младог Вертера. Његова прошлост била је пуна противречности и авантура; био је већ разведен од жене коју је узео ни сам није знао зашто, непромишљено, по тренутној одлуци. Његов дух био је необично сложен: интелигентан, оштроуман, проницљив, ироничан, а при том необично недоследан: његово плаховито одушевљење разбијало се после једног тренутка, и остављало гa утученим, разривеним. При том необично славољубив, активан, са силном жељом да успе и да осваја. Чим је Бенжамен Констан упознао г-ђу де Стал, он јој се не може довољно да надиви. „Она је једно изузетно створење, пише он, једно више биће, каква се срећу можда само једном у читавом столећу.“ Она је већ тада била славна, и обасипана од свих поштовањем као кћи Некерова, као бароница де Стал, као најдуховитија жена у Француској и већ чувена списатељица. Констану, који је увек желео да осваја, учинило се да доиста не би требало штедети труда и освојити такву жену. Он, који је у младости био ћутљив, постаје у њеном присуству необично
88
Женски Покрет
3