Женски покрет

разговоран и досетљив, као да се дотле неки притајени извор духовитости и речитости пробудио у њему. Г-ђа де Стал није доиста имала дотле вештијег саговорника, и писала је усхићено о њему да је „први дух у свету,“ „да је најдуховитији човек после Волтера.“ Ипак, она, навикнута, на многобројне обожаваоце, и још са свежом раном коју јој је задао њен ранији пријатељ гроф од Нарбоне, ниje гa брзо услишала. Али он је толико наваљивао и претио да ће напустити све, покидати све везе, одрећи се свих дужности и отићи ма где, где ћe што пре свршити са овим животом који она тако са задовољством трује, да је она најзад, ганута толиким очајањем, попустила. Г-ђа де Стал, чији дотадањи живот није био без јаких осећања и страсних изјава, ипак није никад видела једно биће толико изгубљено у њеном, као што је то био случај овога пута. Бенжамен Констан у својој љубави био је прек, неправичан, бесан. У своме аутобиографском роману Адолфу, где је на јединствено искрен начин дао суптилну анализу те неразрешиве љубавне везе, он нам даје да лагано и поступно пратимо све етапе њене. Најпре је у њега љубав на врхунцу: „Долазио сам пише он, до раздражења која су је плашила, до потчињености, до нежности и до идолопоклоничког обожавања. Сматрао сам је као неко небесно створење. Моја љубав је личила на богопоштовање“... Али, чим је освајач однео победу, он не ужива дуго у њој. Љубавну срећу и занос кварило је то што Констан није био човек од срца, што није поштовао жене, што их је стално у својим мислима критиковао и исмевао. Он сам осуђује себе: „Тешко човеку који у првим тренутцима љубавне везе не држи да та веза треба да буде вечита! Тешко ономе који у наручју љубазнице коју је тек добио, задржава кобно предзнање и предвиђа да ћe је се моћи отрести“. Али за то схватање није био крив сам Констан, криво је било опште мишљење света да са женама ваља поступати без много скрупула и гриже савести, то грешно мишљење које је имао и отац његов: „Његово је начело било да сваки млад човек треба да се пажљиво чува да не учини оно што се зове лудошћу, то јест да не склапа трајну везу са личношћу која му не би била потпуно једнака по богатству, рођењу и спољним преимућствима; али у осталом њему се чинило да се свака жена, све док год се ствар не тиче женидбе, може без рђавих последица узети па напустити; и ја сам често гледао како се са неким одобравањем смеши на ову пародију једне по-

3

Госпођа де Стал

89