Женски покрет

часу, кад човек осети да je отупио, да je постао неосетљив према лепоти, да му ce ништа више не допада, да ce ни за шта више не интересује, да никог и ништа више не воли, њега спопада једна луда ћ очајна чежња за младошћу, и он би тада све на свету дао, да му ce само један тренутак младости поврати. „Тај глас искам Коштан", каже Митко, „туј песну, тој време... A тој време више не дође. За тој време жалан ћy умрем, c’c отворене очи y земљу ће легнем. Тој време, Коштан, да ми појеш младос’ моју. Пој жал за младос !... за моју слатку младос’ што отишла од мене, оставила ме.... Пој жал за њума, и викај гa нека ce врне, нека ми још јед’н пут дође! Само још јед’н пут нећу више! Још јед’н пут само да ry осетим, помиришем... Само још јед’ пут и нећу више!... Пој жал’ за младост и викај гa нека ce врне! „Да знајеш, моме, мори, да знајеш. Каква je жалба за младост". Жалба за младост, носталгија, чежња за плавим цветом, кара-севдах или Weltschmerz, ма којим га именом називали, то остаје увек једно исто осећање : чежња за поезијом, жудња за једним вишим идеалнијим животом. То je она потајна туга помешана са досадом, горчином и кајањем, коју y нама ствара снага која ce није потрошила или ce рђаво потрошила, то je оно непријатно нејасно, али увек сигурно осећање, да не живимо онако како би требало живети. Жалба за младост, то je жалба за неиспуњеним сновима, за неоствареним идеалима, превареним надама, промашеним неурађеним радом, неуживаним животом. То je жалба свих оних, који су хтели или силом прилика били принуђени, да живе само за своје тело, a нису могли да живе за оно, за шта их je Бог створио, да раде за овај велики широки свет. Осећање и успомене, које Коштанина песма y њеној околини буди, личе врло много на љубав. То и јесте љубав, само то није љубав према појединим личностима него једна врста опште, безличне љубави према једној великој, неодређеној целини. Отуда y целом комаду влада једна јако изражена љубавна атмосфера. Сви су заљубљени, међутим, кад ce изближе погледа нико никог не воли. Митко воли своју младост. Хаџи Тома жали за животом који му je прошао a није умео да гa живи, жали за зеленом баштом y коју неће више ући, за месечином коју неће више

5 и 6

Кошт a н a

259