Женски покрет

на својој енергији и тако загрејане пружао другима. Ta топлота његових идеја, тај очигледан пут њиховог развијања, то трошење енергије, које je било тако близу нас, готово материално опипљиво то je та моћ Скерлићева да je y своме брзом путу имао јак замах да и друге собом поведе. Енергија Скерлићева je ушла y цео српски књижевни живот последњих година. Ја мислим да нема Скерлићева ђака који и данас, кад, Скерлић више не живи, не oceћa при сваком свом раду, при, свакој помисли на рад, присуство његово. У својој импресији, поред својих нових, оригиналних мисли, јављених y односу према критикованом делу, давао je врло често лепе слике паралелне онима y критикованом делу, тако да нам je готово увек критикујући неко дело давао једно ново своје, уметничко дело. Његовим радом на нашој књижевној критици можемо да сматрамо да je извршена победа импресионистичке критике над догматичном, мада нам не изгледа да ce оне могу сасвим раздвојити, јер je импресионистичка критика једним делом догматична, и обратно. Права импресионистичка критика je увек дубоко субјективна, пристрасна. Ово пристрасна треба разумети y овом смислу ; увек ћe поред оног главвог књижевног мерила, према коме ce критикује неко књижевно дело, ући и оно наше, дубоко лично допадање. A лично допадање зависи од висине и развијености духовне. У колико je виши и развијенији дух, y толико ће то допадање лично бити на вишем степену. Само такви духови имају права да заузму тачку, са које могу да оцењују туђа дела. Само тако ћe они моћи да буду за извесне израз истога мишљења, a за друге вођа y одабирању. Такав je био Јован Скерлић. Јован Скерлић je сав својим бићем хтео да буде једна вредност. У оцени неког књижевног дела за Скерлића je играло велику улогу колику вредност даје то дело. Тиме je он био утилитарист. Али je наглашавао да дело треба да ce јави y лепом облику. Тиме je био естетичар. Скерлићеве критике су читане често радије него сама дела о којима говоре. Изгледа да су ce неко време код нас, због популарности Скерлићевих књижевних критика, бунили сами наши млади књижевници, међу којима су највиши глас дигли Ускоковић и Дучић. Скерлићеве критичке студије, као на пример о Божи Кнежевићу, Светозару Марковићу, Стевану Луковићу, Војиславу Илићу и тако даље, воде читаоца y један низ дивних мисли критичаревих и критикованога оригинално испреплетано, казано

5 и 6

Јован Скерлић

263